Muškarci uglavnom žude za skupim i luksuznim automobilima, međutim, ima onih kojima nisu važni godište i cena da bi uživali u svom omiljenom četvorotočkašu. Ovi zaljubljenici u zvuk motora i miris benzina iz hobija menjaju performanse i vizuelni izgled svojih vozila ne bi li im dali lični pečat. Kako kažu, povezuje ih dobra volja, ljubav i strast prema brzoj vožnji na takmičenjima, ali pre svega druženje i prijateljska atmosfera, neizostavni na njihovim okupljanjima širom zemlje i regiona.
Ljubav koju samo oni razumeju (Foto: J. Gubelić)
Prepoznaćete ih po prodornom zvuku auspuha nalik boingu, upadljivoj spoljašnjosti i zatamnjenim staklima. Tuning klub Šabac nezvanično postoji već deceniju, a po stalnom sastavu od 40-ak članova i redovnim aktivnostima, poslednje dve godine. Svaki dinar ulažu u svoje mezimce, a omiljeno mesto okupljanja su im, kad se ne takmiče, automehaničarske i limarske radionice. Njihov hobi jeste skup, ali se, zahvaljujući poznanstvima i umeću pojedinaca iz Kluba, modifikacije na vozilima izvode za mnogo manje pare od onih u skupim tjuning šopovima.
„Paklene ulice“ probudile su adrenalin mnogim ljubiteljima ovog brzog sporta, ali su, u skladu sa zakonom, ostale u okvirima filmskog platna i takmičarskih staza. Iako tjuning podrazumeva poboljšanje performansi motora radi brzine, rade ga isključivo iz zadovoljstva i da bi pokazali ko može bolje. Veteran i najstariji član Tuning kluba, poznati šabački glumac Mladen Ognjanović, priča o počecima.
„Prvi pokušaj formiranja kluba bio je pre desetak godina, onda je svako otišao na svoju stranu, ali ljubav i strast su ostale. Ponovo smo se okupili pre dve godine. Ima nas četrdesetak, to su vredni momci, požrtvovani, mnogo truda i novca ulažu u svoje automobile, više vole da daju pare na foliju, lepu gumu, felnu, kvalitetan stereo uređaj, nego na provod. U pitanju su ljudi raznih profesijas – programeri, učitelji, profesori, limari, mehaničari, elektroničari, zidari, taksisti“, kaže glumac.
Uvek spremni za avanturu (Foto: J. Gubelić)
On ističe da iako je penzioner, ne igra domine i remi: „Moji najbolji prijatelji su mehaničari i limari. Volim da kažem da sam miris mastiksa, lepka za brkove i bradu, zamenio mirisom benzina i oktana. Ja to volim, to me drži živim, po ceo dan sam sa tim mladim ljudima, volim da farbam, zagitujem, izgulim“.
Počasni predsednik Kluba kaže da su svaka intervencija i aktivnost u okvirima pravila Zakona o saobraćaju: „Mi smo vrlo vidljivi u saobraćaju i nije retkost da nas zaustavi policija, ali nikada nemamo problema jer je sve po zakonu. Imamo kodeks ponašanja kada idemo na dešavanja. Ja, recimo, vozim od 70-e godine i imao sam dve kazne samo, jednu za nevezan pojas, i za neplaćeno parking mesto. Zakon je pooštren, svaka prerada mora da se plati, forsira se fabrički izgled, plašim se da nam to ne ugrozi opstanak, pogotovo dva tehnička pregleda. Svaka prerada kontrolisana je u Auto-moto savezu“, ističe.
Ovo je njihova pasija (Foto: J. Gubelić)
Održavanje starijih automobila predstavlja luksuz. Tjuning modifikacije kreću se od 100 pa do nekoliko hiljada evra, koliko košta i neki automobil, pa ovi Šapčani moraju da se snalaze.„Prepravke su skupe. Da bi se povećala snaga i moć motora moraju mnoge stvari da se urade, od ojačanja karoserije, a drastično povećanje, npr. ubacivanje turbine košta oko 500 evra, plus prateće cevi, interkuler je od 200 do 400 evra. To sve može da se kupi novo, a može i polovno za manje para. Čeda Vraštanović, rodonačelnik Tuning kluba u Šapcu je automehaničar, naš glavni mag, tačno zna šta treba za određenu marku auta. Mi pomažemo jedni drugima, imamo prijatelje po celoj zemlji, u prodavnicama, na pijacama. Sve je basnoslovno skupo, ali se uvek snađemo i to je formula za opstanak i rad. Čeda ima Kalibru 1991, rađena je iz ljubavi, i rastavio ju je do zadnjeg šrafa, osvežio motor, kupio nove delove, sve promenio i kada bi hteo da je proda, cena bi joj bila 5,5 do 6000 evra“, napominje.
O svakom detalju vode računa (Foto: J. Gubelić)
Za ovaj hobi mora da postoji volja za druženjem i nadmetanjem. Masovna okupljanja tjuning automobila održavaju se nekoliko puta godišnje u gradovima zemlje i regiona. Šabac je prošle godine bio domaćin, kako kažu, najbolje organizovanog i najmasovnijeg skupa.
„Skupilo se 140 automobila iz Šapca, Valjeva, Loznice, Beograda, Novog Sada, Zrenjanina, Vranja, Pirota i šire, Sarajeva, Hrvatske, Mađarske, Bugarske. Oni koji su bili, rekli su da će ponovo doći i dovesti još ljudi jer im se svidelo. U kontaktu smo sa regionalnim udruženjima od kojih dobijamo pozive. Ići ćemo u u Cazin, Sarajevo, Ohrid, Pulu, Osjek, a i oni će doći kod nas. To je naš ponos, tada nije bitno ko smo i šta smo, promovišemo naš grad. Manifestacija traje jedan dan jer nismo u mogućnosti dva dana da organizujemo, ljudi ipak dolaze iz udaljenih mesta, treba da prespavaju, nemamo uslove za to. Dođu porodice sa decom, kučičima, dignu vrata, postave šator, naprave komociju, iznesu hranu, deca trče, idiličan je prizor dok na neposrednoj blizini urlaju automobili“, kaže Ognjanović.
Lep sport za „dubok“ džep (Foto: J. Gubelić)
Tjuning okupljanje će se i ove godine odvijati na Starom gradu, u nedelju, 3. juna i trajaće čitav dan. Deliće se nagrade po klasama, od stajlinga automobila i ozvučenja do paljenja guma.
„Profesionalne sudije ocenjuju jačinu auspuha, poenta je da bude što glasniji, zatim ocenjuje se originalnost, enterijer, eksterijer, motorni prostor, jačina stereo uređaja. Postoji i kategorija najniži auto, auto se provlači ispod lestvice. Recimo na jednom takmičenju vlasnik automobila pozove sinove da sednu u auto, i kad njih 5,6 uđe, auto automatski legne, to je snalažljivost. Imamo takmičenje vožnja s lalom – čunjevima, za koje vreme auto prođe, a najatraktivniji deo je paljenje guma – auto se vrti u krug, levo desno, pravi osmice, spirale na ograđenom prostoru i uz pomoć zadnje vuče gume se vrte dok se ne upale“, najavljuje program predstojećeg okupljanja i napominje da je skup maksimalno obezbeđen.
Počasni predsednik Kluba trenutno vozi Mazdu MX 6 iz 1994. koja je bez obzira na godište proizvodnje u odličnom stanju i kako kaže u šali – nadživeće ga.
„Vozio sam ono što niko ne voli. Sad vozim mazdu MX 6 Coupe, i mogu da se pohvalim da je 1994. godište. To se ne kvari, njihovi motori su sjajni. Ne interesuje me udobnost koliko brutalna vožnja, ne u smislu brzine nego zvuk motora i auspuha, volim da osetim rupu. Stariji automobili imaju nešto posebno, sviđa mi se što nema mnogo elektronike, relea, noviji automobili čim se nešto desi, ne funkcioniše bez servisa, a ove je zadovoljstvo sređivati“, priča.
Detalj sa ljubimca (Foto: J. Gubelić)
Jedan od članova Tjuning kluba je i Aleksandar Lazarević. Programer po zanimanju, strast prema automobilima gaji od dobijanja dozvole, a u Klubu je od osnivanja.
„Mislim da se svima javilo to od filma „Paklene ulice“. Starija garda je malo ranije postojala, ali ovo je uticalo na mlađu scenu. Većina nas je u klubu od 2007, 2008. godine. Znamo se dosta dugo, to je porodična varijanta, na skupove vodimo i decu, družimo se. Sve se svede na druženje, ne na razvijanje brzine. Problem je i sa zakonom – zatamnjena stakla su zabranjena što je važno za estetiku, brzina, sve je nemoguće, nema gde da se vozi ni da se proba, ne postoje staze“, kaže Aleksandar i nabraja intervencije na svom automobilu: „Moj auto je 2002. Spustio sam ga štelujućim amortizerima, podešava se visina po želji, za kratko vreme može da se podigne ili spusti napred i pozadi, promenjena je maska, skinut je katalizator, prerađen je izduv, mislim da je čipovan, takvog sam ga uzeo, ali je dosta bolji nego fabrički. Brzina mu je oko 200 konja“, objašnjava Lazarević.
Spremni za start (Foto: J. Gubelić)
„Imamo nekoliko brzih auta u klubu koja aktivno učestvuju – npr. Kadeta turbo oko 250 konja, on je 1900. Godina, zatim Opel Astra F je 20 turbo, 1992 godište, a motor je prerađen na 340 konja. To je opasno brz auto i na trkama na 402 metra može da dobije poršea. Ima raznih stilova prerada, svako gleda ono što mu odgovara. Ima automobila koji su gotovo u fabričkom stanju, koji su recimo spušteni samo, promenjena maska, jer se sada dosta prati da auto bude što približniji fabričkom stanju, sa estetskim zahvatima u smislu boje, da bude malo zanimljivije. Dozvoljene su prerade u vidu stereo uređaja, intervencije na motoru“, priča Aleksandar.
Bora Dimitrić vozi Golfa 3 GT već 12 godina i ima najduži klupski staž: „Volim sređivanje, doterivanje auta, adrenalin, brzu vožnju na skupovima i takmičenjima“.
Pasija informatičara Davora Bencedića, prema rečima njegovih kolega iz Kluba, je da normalne automobile pretvara u nenormalne : „moja Astra Bertone 2003. godište, fabrički je imala 1,8 motor, 125 konja, pa su usledile razne modifikacije, dosta je fizičkih komponenti dorađeno na njega pa sada izlazi blizu 300 konja. Spolja je kompletno u OPC I Irmšer paketu – kompletan bodi kit je kombinacija ove dve varijante. Takmičarski je auto, imam oko tridesetak pehara sa njim na stajlingu“, ponosan je Davor na svoj automobil.
