Pored toga što radi, studira, piše i glumi, Vladimiru Jorgiću (24) nije teško da na ulicama i trgovima širom Srbije radi ono što većina ne bi – izvodi muziku na gitari kojoj često od hladnoće pucaju žice, kako bi prolaznicima ulepšao dan, a sam nešto zaradio. Svira iz inata, kako kaže, da bi pokazao da postoji neka druga muzika, vrednija od popularne, često i u humanitarne svrhe, a trenutno da bi sakupio novac za školarinu na željenom fakultetu. Ovaj talentovani mladić, samouki muzičar i pedagog u duši, ovih dana je u glavnoj ulici uveseljavao Šapčane.
Radi ono što voli
Nije lako biti ulični svirač, i sam kaže. Iako na njegove taktove prolaznici uglavnom stanu da bi poslušali pesmu, mnogi i dalje imaju predrasude i na ovu vrstu umetnosti gledaju sa podozrenjem.
– Svi misle da je lako sesti na stolicu, uzeti gitaru i zapevati. Ali ume da bude veoma naporno psihički. Ljudi to nekada gledaju sa mnogo predrasuda, ali ulična umetnost nije molba za novac, ulična umetnost je nešto lepo, a novac, u krajnjem slučaju, je nagrada za ono što vam se dopalo – kaže muzičar, a navodi i prilično negativna iskustva.
Ljudi su spremni da nagrade njegov talenat
– Ne doživljavaju svi isto. Desilo mi se jednom da je prišao čovek i zapretio da će mi razbiti gitaru. Međutim, tada su negodovali ostali ljudi koji su slušali moje izvođenje – seća se.
Nasuprot lošim iskustvima, mnogo je više onih drugih. Ima ljudi, koji, kada ih Vladimirova ljubavna pesma pogodi, istresu čitav novčanik, a puste i po koju suzu.
Često svira u humanitarne svrhe
Putnik je od rođenja i nimalo mu ne predstavlja problem da živi u Staroj Pazovi, na predavanja svakodnevno putuje u Beograd, a na „svirke“ ide po celoj Srbiji. Rodom iz Loznice, osnovnu školu završio je u Beloj Crkvi kod Krupnja, da bi nakon srednje saobraćajne škole u Zemunu, došao na Višu vaspitačku školu u Šapcu. Međutim, ljubav prema deci i pedagogiji nije bila dovoljna da umiri radoznalost i prikloni se jednom poslu.
Ljubav prema scenskom nastupu
Umetnički temperament i sklonost ka scenskom nastupu učinili su da se, odnedavno skrasi kao student produkcije na Fakultetu savremenih umetnosti u Beogradu. Ipak, sa sobom iz Šapca poneo je želju da deci omogući slušanje bolje i kvalitetnije muzike. Stoga u javnom prostoru peva i svira iz ličnih ubeđenja.
– Kada sam prvi put stao da sviram, imao sam dovoljno novca kod sebe da mi ne treba ulična svirka. Izašao sam sa drugom da nas ljudi vide i čuju. Hoću da deca koja dolaze sa roditeljima, čuju nešto kvalitetno jer će godinama slušati onu drugu muziku. Jedno vreme sam radio kao učitelj u jednom boravku, i gledao sam kako izgleda kada deca imaju dobar muzički uzor od strane roditelja – priča Vladimir.
U svemu što radi ima delić umetnosti
Samouki muzičar, bez ijednog časa gitare i pevanja, pripadnik je iste mlade generacije koja noći provodi uz popularne autotjun melodije.
– Pre je proradio inat nego ljubav prema muzici. Muzika je previše postala loša, mladi slušaju nešto što ne umem žanrovski da opredelim. To je sve, samo nije muzika. Zato je kod mene, koji sam navikao na nešto potpuno drugačije, proradio inat. Jednom sam rekao drugaru sa kojim i sada sviram, hajmo na Zemunski kej da sviramo Ekatarinu Veliku, Prljavo kazalište, Crvenu jabuku, šta god. Bili smo katastrofa – priznaje Vladimir kroz smeh.
Šabac jedan od omiljenih gradova za nastup
Da su Šapčani odlična publika uverio se odavno, pa se gradu pored Save uvek rado vraća. Dok traži omiljeno mesto u Srbiji, želja mu je da zasvira na nekim od velikih evropskih trgova. Do tada sprema inostrani repertoar i sakuplja novac za narednu godinu studija. Jednom rečju, ovaj mladić ume da živi i svakodnevno to umeće deli sa drugima.
