Za Avdu Eganovića (49) iz Šapca ne postoji Božić, Uskrs, Prvi maj. Ne seća se kada je poslednji put Novu godinu dočekao sa porodicom i prijateljima. On ne zna šta je praznik. Na posao kreće kada svi spavaju. Radi po kiši, vetru, suncu i snegu. Vraća se kući mokar, u goloj vodi od vreline i teškog rada. Hoda ulicom uzdignute glave jer svoj hleb zarađuje pošteno. Čak i kada nije sladak, ne oseća gorčinu, jer Avdo Eganović zna da to radi zbog svoje porodice i njihove sreće.
Na radnom zadatku (Foto: privatna arhiva)
Kada je „Zaštita bilja“, gde je radio godinama, otišla u stečaj, našao se na ulici. Mašinski tehničar po struci, vrstan metalostrugar i rukovalac parnih kotlova, prihvatio je posao u šabačkom Javnom komunalnom preduzeću „Stari grad“ gde već osam godina radi na košenju trave. I kada je najteže, a tako je skoro svakoga dana, ne skida osmeh sa lica.
– Raditi se mora. Od toga zavisimo ja i moja porodica. Zbog njih moram da budem veseo, čak i kada mi nije do toga – priča Avdo.
Sa ulice koju je očistio sa kolegama (Foto: privatna arhiva)
On i njegove kolege navikli su da ih zovu đubretarima. Na poslu često oseti poštovanje, ali i poniženje. Čak i kada trpi uvrede, ne saginje glavu, jer zna da je njegov obraz čist, koliko god da je radni kombinezon prljav.
– Bude svega. Često nam ljudi iznesu kafu i sok. Moram da kažem da ima baš finih ljudi. Međutim, ima i onih drugih. Prošle godine sam imao jednu situaciju gde nam je čovek psovao i oca i majku jer mu nismo počistili ispred dvorišta. Međutim, mi kosimo, i desi se da nemamo nikog da čisti za nama jer je manjak ljudi. Ja ne razumem to, dođe čovek i pokosi ispred kuće i šta mu je problem da to počisti. A nije bilo ni za jednu lopatu. Tako povremeno naiđemo na ljude koji negoduju. Ja često razmišljam da možda i ti ljudi imaju svojih problema pa tako reaguju, ali mi gledamo na sve načine da izbegnemo konflikt – priča.
Sa kolegama (Foto: privatna arhiva)
Kada nema posla oko košenja, radi na đubretaru. Preko njegovih ruku prošlo je na tone smeća. Ponekad ih ne oseća od umora, ali sledećeg dana sve zaboravi. I to nije sve. 78 puta dao je krv.
– Prvi put sam dao krv i to u srednjoj školi, 14. decembra na moj rođendan. Poslednjih desetak godina dajem krv četiri puta godišnje, jedino kad sam prehlađen i kada ne mogu da dam, samo tada preskočim. Moj otac je takođe davalac, ali i moj brat i sin – priča ovaj humanista.
Sa mlađim sinom Džemom (Foto: privatna arhiva)
Trenirao je fudbal u Borcu, Aikovom podmlatku i Partizanu iz Drenovca. Zbog posla je napustio sport. Sa suprugom Marijom, sa kojom ima troje dece, ovog avgusta proslaviće 29 godina braka.
Redovan davalac krvi (Foto: privatna arhiva)
U aprilu je napunio osam godina staža u JKP „Stari grad“, ali još nije dobio posao za stalno. Nada se da će i to doći na red, jer veruje u zasluge i ovozemaljsku pravdu.
