Luka Krstić iz Loznice, koji je još kao srednjoškolac komšijama kosio travu i sekao drva, i tako pomagao roditeljima oko svog školovanja, ovih dana istakao se još jednim humanim gestom. On je upravo od ovih poslova, sakupio više od 30 hiljada dinara i donirao za lečenje svog sugrađanina obolelog od leukemije. U pauzama, kada se odmara od teškog rada, radi kao dobrovoljac u vatrogasnom društvu i čeka svoju priliku da postane vatrogasac i ostvari životni san.
Na tom putu sebe ne štedi. U kosidbi je sada već iskusan, spreman da savlada velike površine, bez obzira koliko je toga dana radio.
– Rekord mi je 8 placeva po 5-6 ari – kaže Luka.
Međutim, on iza sebe ima pozamašan staž jer već 2 godine radi poslove za koje ga ljudi zovu.
– Nije mi žao da radim. Ove godine sam kupio automobil, registrovao, sredio ga, kupio sa i nov mobilni telefon, te neke osnovne stvari – priča Luka koji sve što mu je potrebno kupi sam.
Počeo je još kao srednjoškolac, prvo sa sekirom, a onda i sa kosilicom.
– Prvo sam cepao drva po komšiluku, a onda sam počeo i da kosim. Davao sam broj telefona, oglase i tako se posao razvio. Hvala bogu, ove godine će biti još više posla – zadovoljan je ovaj Lozničanin.
Nije birao poslove i išao je gdegod ga pozovu, želeći roditeljima da olakša školovanje.
– Svima je bilo pomalo čudno, svi vole telefone, vole izlaske, a on da ide da radi. Zaradi sebi za džeparac. Pomažemo mi, ali on se bori da zaradi sam. Svi ga hvale. I ima posla – kaže majka ponosna na ovu Lukinu osobinu.
Siromašnima i nemoćnima radio je bez dinara iako i sam nije imao džeparac. A kada je posao krenuo, započeo je svoju humanu misiju. Kosio je travu, izvlačio balvane i radio teške poslove da sakupi novac za svog sugrađanina obolelog od leukemije.
– Dosta se ljudi angažovalo, i bilo je preko 20 košenja. Zvala je neka žena iz Trbušnice za seču drva, obaranje stabala. Nisam sebi ništa uzeo, sve je otišlo u humanitarne svrhe. Bila je prikupljena 31.200 dinara. Sve sam uplatio na račun – ističe ovaj vredni i humani mladić.
Tu nije kraj, već početak. Već kao srednjoškolac pridružio se Vatrogasnom društvu, želeći da sačuva imovinu i živote svojih sugrađana.
– Sam sam otišao, dobrovoljno se javio kod komandira, pitao da li mogu da provedem sa njima neko vreme jer sam član dobrovoljnog Vatrogasnog društva, rekli su mi da mogu. Radili smo vežbe za tehničke intervencije, za spašavanje sa visine, paljenje kamiona. Čak sam nekoliko puta kasnio u školu jer sam što više vremena želeo da provedem ovde – priča.
Dok čeka konkurs za vatrogasce kako bi ostvario životni san, drugima daje savete kako da ga slede, ako imaju volju i želju.
