Манастир Троноша код Лознице јединствен је у свету јер негује обичај стар више векова, за који се сматра да су га донели монаси са Хиландара, а уврштен је у Национални регистар нематеријалног културног наслеђа Србије.
На велики четвртак овде се пале ратарске свеће, тешке педестак килограма, које воском наливају мештани неколико села, молећи се за бољи род. Свеће се пале за сваки празник током литургије.
Са џиновском свећом на рукама кроз шуме и ливаде мештани ходају сатима да би до свог манастира донели свећу коју су сами излили. Сами су донирали и восак за воштаницу тешку педесетак килограма, која ће код олтара горети за њихово здравље и напредак.
– Јер то је наш обичај, није само моје срце у питању. То је носио мој деда, мој отац, ја сам наставио, носим 40 година. Нисам само био 1996. године, када сам био повређен – каже Драган Секулић.
Обичај је да се изливају две воштанице, једна у манастиру, а друга у селу, од прилога мештана са два краја манастира, а на Велики четвртак сретну се код Троноше и заједно украшене цвећем и бршљаном и овенчане иконама Христа Господа и Богородице, постављају их код олтара.
Најлепши је доживљај кад из Зајаче долазе, иду пешке преко брда, чују се већ из шуме, ми доле чекамо када ће се они појавити – прича архимандрит манастира Троноша Николај Веселиновић.
Свеће се зову ратарске, тежачке или орачке јер их лију ратари, верујући да ће бити поштеђени временских непогода и да ће им усеви добро родити. Пале се о сваком празнику, па до краја године углавном изгоре до краја. Остатак се помеша са воском који донирају мештани и у калупима дугим преко метар и по изливају се нове за наредну годину.
То је дуга традиција, не зна се тачно ни од када траје, али каже се да су монаси из Хиландара донели ту традицију, ни ратови чак нису успели да је прекину. Велика је част бити данас овде. Добио сам задовољство да могу да носим свећу – каже Ненад Петровић.
Овај јединствен обичај у свету није прекидан ни у време највећих криза. Није их прекинула ни ова, па верују да ће је молитвама и вером победити.
