Nemanja Ilić (17), dugogodišnji tekvondo reprezentativac i učenik trećeg razreda Medicinske škole u Šapcu, svoju prvu zbirku poezije objavio je sa nepunih 12 godina. U juniorskoj konkurenciji nosilac je brojnih trofeja na velikim međunarodnim turnirima, a ove godine dosegnuo je seniorsku poziciju. Ovaj odmereni dečak uspeh u borbama gradio je velikim trudom i mudrom mišlju.
Kao Vukovac u Jankovoj školi, bez greške na prijemnom ispitu i sa maksimumom bodova upisao je željenu Medicinsku školu, smer fizioterapeutski tehničar. Sve je savršeno uklopio – iz knjiga i praktičnom vežbom uči da brine o telu, trenira i po dva puta dnevno, a u slobodno vreme čitanjem neguje duh. Odličan je učenik, stiže da se druži i putuje na turnire u inostranstvo. Sve može jer sve hoće.
Popularnim korejskim borilačkim sportom bavi se od šeste godine. Trener Neša mu je sportski oslonac, nastavnik u školi i najbolji prijatelj duže od decenije.
– Nemanja je već 6 godina u reprezentaciji, tri godine u kadetskoj, pa tri u juniorskoj. Odgajio se kod mene u klubu. Divan je dečak, posvećen je sportu, ali i sjajan đak. On je primer da je uzoran sportista i dobar učenik. Uvek mu pričam da sportista mora da bude kompletna ličnost, što on i jeste. Dosta čita, možemo da pričamo o svemu. Tako je odgajan i roditelji su mu sjajni ljudi – samo reči hvale za njega ima trener i nastavnik Nenad Srećković.
A usmerenje na svim poljima došlo je upravo iz porodice. Majka je osetila prve impulse ka borilačkom sportu, okružila ga knjigama i pesmom, uz nju je izabrao i srednju školu.
– Kao dete je dosta voleo borilačke sportove. Voleo je mačevanje. Gledao je filmove sa Brus Lijem, Korejcima i Japancima. Kad sam ga vodila u kolicima u grad, nosio je varjaču sa sobom. Komšinice su komentarisale: „Jao, divno, biće kuvar.“ On se ljutio i govorio da mu je to mač. Kupovali smo mu mačeve – plastične, drvene, svetleće, svakakve. Ali tada nije bila škola mačevanja u Šapcu – kaže majka Milena Ilić.
Da je tekvondo mačevanje nogama, čuo je od trenera. To je bilo pola ispunjene dečačke želje, a potrebna brzina i eksplozivnost, kao i dobar osećaj za pokret, odredili su dalji put.
– Privukle su me atraktivne nožne tehnike, po čemu je tekvondo prepoznatljiv. Na prvom treningu, kada sam izveo početničke pokrete, stariji koji su tu bili rekli su – od ovog će biti nešto. Voleo sam borbe, gledao sam animirane crtaće sa borcima, od malena mi je to ušlo u podsvest, i prati me kroz čitav život. Oko takvog načina rada gradim svoj karakter – kaže Nemanja samouvereno i ističe da tekvondo nije samo sport, već i put samopoboljšanja i mentalne discipline:
– Kada sam ušao dublje u to, važno mi je postalo nadmudrivanje, gde je svaka borba kao igra šaha. Nije poenta udariti protivnika iz sve snage, nego ga nadmudriti, izazvati kontru. Igra je živaca, zanimljiva i dinamična – kaže.
Slovenija, Austrija, Sofija open, Galeb trofej Beograda (Srbija open) – veliki su međunarodni turniri, gde je postizao najznačajnija priznanja. Prošle godine kao junior bio je peti na Evropskom prvenstvu u Estoniji. Sada se takmiči u najlakšoj kategoriji u seniorskoj konkurenciji do 54 kilograma, a cilj mu je reprezentacija u ovom statusu i medalja na nekom od evropskih i svetskih borilišta.
U petom razredu osnovne škole napisao je zbirku poezije. Prepoznavši talenat, Biblioteka šabačka odštampala je tiraž za porodicu i prijatelje.
– Majka je bila recitator, volela je poeziju, od malena mi je kupovala knjige. Onda sam počeo da čitam sam. Probao sam da pišem, pesme su se gomilale. Sa 12 godina izdao sam zbirku „Stazama odrastanja“. Tu sam pisao o školi, ljubavi, o sportu, hrabrosti, pojavama u društvu – bio sam slab na prosjake, recimo. Oni su mi bili inspiracija.
Inspiraciju za knjigu nije izgubio ni danas. U psihologiji i filozofiji našao je pravu meru za ono što mu je potrebno.
– To što čitam dosta mi pomaže u sportu. Pročitavši Junga „O identitetu“, shvatio sam da kada ulazim u borbu, treba da imam identitet ratnika, da nisam učenik, sin, nego borac i da treba da se u skladu sa tim ponašam. Ratnik se suočava sa svojim strahom. Prvo dopusti da ga oseti, pa da ga savlada, skloni sve distrakcije koje postoje, pripremi se, jer ko se nije pripremio da uspe, već se pripremio na neuspeh – zaključuje ovaj sedamnaestogodišnjak.
Nemanja je dete kakvo se želi. Pre podne je na treningu, po podne u školi, pred spavanje čita. Sa njim nema naivnih razgovora.
– Njegov fokus interesovanja je poznavanje čoveka, psihe. Voli da čita, sam ide u knjižare, kupuje knjige. Kaže mi: „Mama, kada otvorim knjigu, volim miris novog papira.“ Za rođendane mu kupujemo knjige. Kada ide na takmičenja u inostranstvo – a prošao je celu Evropu, takođe ih nosi. Druži se sa drugarima u hotelu, ali najbolji drug mu je knjiga. Čitanje mu najviše pomaže da se fokusira na borbu – priča majka.
A taj mu fokus i mentalna snaga ne daju odustane ni kada je najteže.
– Dešavalo se posle većih poraza da je pomislio da odustane. Ali se vraćao u salu i iznova trenirao još jače – kaže ona.
Želja mu je da ostane u borilačkom sportu, profesionalno ili kao trener, a da znanje koje je stekao u Medicinskoj školi primenjuje u praksi – ili kako se to jednostavno kaže: da radi ono što voli. S obzirom na Nemanjinu upornost, i staloženost sa kojom postiže uspehe, svoje želje će bez sumnje pretvoriti u stvarnost.
