Немања Илић (17), дугогодишњи теквондо репрезентативац и ученик трећег разреда Медицинске школе у Шапцу, своју прву збирку поезије објавио је са непуних 12 година. У јуниорској конкуренцији носилац је бројних трофеја на великим међународним турнирима, а ове године досегнуо је сениорску позицију. Овај одмерени дечак успех у борбама градио је великим трудом и мудром мишљу.
Као Вуковац у Јанковој школи, без грешке на пријемном испиту и са максимумом бодова уписао је жељену Медицинску школу, смер физиотерапеутски техничар. Све је савршено уклопио – из књига и практичном вежбом учи да брине о телу, тренира и по два пута дневно, а у слободно време читањем негује дух. Одличан је ученик, стиже да се дружи и путује на турнире у иностранство. Све може јер све хоће.
Популарним корејским борилачким спортом бави се од шесте године. Тренер Неша му је спортски ослонац, наставник у школи и најбољи пријатељ дуже од деценије.
– Немања је већ 6 година у репрезентацији, три године у кадетској, па три у јуниорској. Одгајио се код мене у клубу. Диван је дечак, посвећен је спорту, али и сјајан ђак. Он је пример да је узоран спортиста и добар ученик. Увек му причам да спортиста мора да буде комплетна личност, што он и јесте. Доста чита, можемо да причамо о свему. Тако је одгајан и родитељи су му сјајни људи – само речи хвале за њега има тренер и наставник Ненад Срећковић.
А усмерење на свим пољима дошло је управо из породице. Мајка је осетила прве импулсе ка борилачком спорту, окружила га књигама и песмом, уз њу је изабрао и средњу школу.
– Као дете је доста волео борилачке спортове. Волео је мачевање. Гледао је филмове са Брус Лијем, Корејцима и Јапанцима. Кад сам га водила у колицима у град, носио је варјачу са собом. Комшинице су коментарисале: „Јао, дивно, биће кувар.“ Он се љутио и говорио да му је то мач. Куповали смо му мачеве – пластичне, дрвене, светлеће, свакакве. Али тада није била школа мачевања у Шапцу – каже мајка Милена Илић.
Да је теквондо мачевање ногама, чуо је од тренера. То је било пола испуњене дечачке жеље, а потребнa брзинa и експлозивност, као и добар осећај за покрет, одредили су даљи пут.
– Привукле су ме атрактивне ножне технике, по чему је теквондо препознатљив. На првом тренингу, када сам извео почетничке покрете, старији који су ту били рекли су – од овог ће бити нешто. Волео сам борбе, гледао сам анимиране цртаће са борцима, од малена ми је то ушло у подсвест, и прати ме кроз читав живот. Око таквог начина рада градим свој карактер – каже Немања самоуверено и истиче да теквондо није само спорт, већ и пут самопобољшања и менталне дисциплине:
– Када сам ушао дубље у то, важно ми је постало надмудривање, где је свака борба као игра шаха. Није поента ударити противника из све снаге, него га надмудрити, изазвати контру. Игра је живаца, занимљива и динамична – каже.
Словенија, Аустрија, Софија опен, Галеб трофеј Београда (Србија опен) – велики су међународни турнири, где је постизао најзначајнија признања. Прошле године као јуниор био је пети на Европском првенству у Естонији. Сада се такмичи у најлакшој категорији у сениорској конкуренцији до 54 килограма, а циљ му је репрезентација у овом статусу и медаља на неком од европских и светских борилишта.
У петом разреду основне школе написао је збирку поезије. Препознавши таленат, Библиотека шабачка одштампала је тираж за породицу и пријатеље.
– Мајка је била рецитатор, волела је поезију, од малена ми је куповала књиге. Онда сам почео да читам сам. Пробао сам да пишем, песме су се гомилале. Са 12 година издао сам збирку „Стазама одрастања“. Ту сам писао о школи, љубави, о спорту, храбрости, појавама у друштву – био сам слаб на просјаке, рецимо. Они су ми били инспирација.
Инспирацију за књигу није изгубио ни данас. У психологији и филозофији нашао је праву меру за оно што му је потребно.
– То што читам доста ми помаже у спорту. Прочитавши Јунга „О идентитету“, схватио сам да када улазим у борбу, треба да имам идентитет ратника, да нисам ученик, син, него борац и да треба да се у складу са тим понашам. Ратник се суочава са својим страхом. Прво допусти да га осети, па да га савлада, склони све дистракције које постоје, припреми се, јер ко се није припремио да успе, већ се припремио на неуспех – закључује овај седамнаестогодишњак.
Немања је дете какво се жели. Пре подне је на тренингу, по подне у школи, пред спавање чита. Са њим нема наивних разговора.
– Његов фокус интересовања је познавање човека, психе. Воли да чита, сам иде у књижаре, купује књиге. Каже ми: „Мама, када отворим књигу, волим мирис новог папира.“ За рођендане му купујемо књиге. Када иде на такмичења у иностранство – а прошао је целу Европу, такође их носи. Дружи се са другарима у хотелу, али најбољи друг му је књига. Читање му највише помаже да се фокусира на борбу – прича мајка.
А тај му фокус и ментална снага не дају одустане ни када је најтеже.
– Дешавало се после већих пораза да је помислио да одустане. Али се враћао у салу и изнова тренирао још јаче – каже она.
Жеља му је да остане у борилачком спорту, професионално или као тренер, а да знање које је стекао у Медицинској школи примењује у пракси – или како се то једноставно каже: да ради оно што воли. С обзиром на Немањину упорност, и сталоженост са којом постиже успехе, своје жеље ће без сумње претворити у стварност.