Prnjavor, selo koje je u Srbiji najviše stradalo tokom Prvog svetskog rata, dobilo je svoju „Istorijsku sobu“, gde su pobrojana imena 1.300 ubijenih Prnjavoraca u oba rata, izloženi tekstovi i fotografije koji dokumentuju ova stradanja i istoriju sela, ali i originalne predmete i odlikovanja iz Cerske bitke, Solunskog fronta, balkanskih ratova. Muzej u malom smešten je na prvom spratu Doma kulture u Prnjavoru, a za njegov nastanak zaslužno je Društvo za negovanje tradicije oslobodilačkih ratova do 1918. Prnjavor.
Prnjavor je jedino mesto koje je ukazom Kralja Aleksandra iz 1934. godine odlikovano ordenom Karađorđeve zvezde četvrtog stepena sa mačevima, za stravičan broj žrtava u Prvom svetskom ratu. Orden je nestao tokom Drugog svetskog rata, a nedavno je vraćen stanovnicima ovog mesta.
Spomen-kosturnica u porti crkve Svetog proroka Ilije, ili „Ćele-kula Zapadne Srbije“ kako je s razlogom zovu, sa posmrtnim ostacima 704 Prnjavorca i njihovim imenima, neprikosnoven je primer i spomenik stradanja Prnjavora i ovog dela Mačve u Velikom ratu.
U Istorijskoj sobi, osim impresivnih artefakata, poput Ordena Karađorđeve zvezde, uniformi vojnika, mačvanskih nošnji civila iz 1914. godine, pukovskih zastava, originalnih predmeta iz Cerske bitke i Solunskog fronta, te odlikovanja, spomenica, dokumenata i fotografija Prnjavoraca iz balkanskih i Velikog rata, otkrivaju se imena 1300 Prnjavoraca, koji su stradali u tim sukobima, kao i detalji o njihovim mestima stradanja i počivalištima.
Iza ove izuzetne postavke stoji neumorni rad Društva za negovanje tradicije oslobodilačkih ratova Srbije do 1918. godine iz Prnjavora i Beograda, na čelu sa Dejanom Vasićem, čiji su preci, takođe, stradali u Prvom svetskom ratu.
Vasić je sakupio sveobuhvatnu građu, materijale, fotografije, spiskove, predmete iz tog perioda, dokumenta i imena ubijenih meštana.
– Želim da se zahvalim svim ljudima koji su dali i najmanji doprinos. Prnjavor zaslužuje Istorijsku sobu, koja će nastaviti da se unapređuje kako bi se očuvala svaka sitnica od zaborava. Svako ko je dao makar i najmanji doprinos zaslužuje zahvalnost, jer poštovanje prema precima stvara temelj poštovanja prema nama samima – kaže najmlađi odlikovani Prnjavorac u istoriji ovog mesta i dodaje:
– Uprkos proteklom vremenu od 110 godina, ovaj projekat pokazuje da nikada nije kasno da se čuva i poštuje sećanje na hrabre pretke i njihovu žrtvu.
Akciji prikupljanja sredstava i građe priključilo se dosta meštana, kao i ljudi iz dijaspore. Prnjavorci su ustupili retke, a izuzetno vredne predmete koji su pripadali njihovim precima – čaure od pešadijskog naoružanja, haubica, ordenje, albanske spomenice, čuturice, dvoglede. To su sada eksponati u ovom muzeju.
– Lične priče o hrabrosti i žrtvovanju dodatno obogaćuju prostoriju, poput priče o Živku Vasiću i Ivanu Tišanoviću, koji su bili učesnici svih stradanja Srpske vojske od 1912. do 1918. godine. Živko se vratio živ, ali njegova porodica nije imala istu sudbinu, dok je Ivanova bila nepoznata sve do nedavno, kada su otkriveni podaci o njegovom ratnom putu – priča mladi Vasić.
Pored Vasića, saradnik na ovom projektu je Željko Veselinović i još tridesetak meštana, potomaka stradalih. Tekstove za celokupnu postavku pisala je Darinka Rajičić, predsednica podružnice Društva za negovanje tradicije oslobodilačkih ratova do 1918. godine Prnjavor.
– Ove godine navršava se 110 godina od početka Prvog svetskog rata i izvršenog genocida nad stanovništvom, 110 godina bola i čežnja jer ima naših porodica u kojima su Austrougari ubili i po tridesetoro, koje su zapustele. To nikada nije zaboravljeno. Seka Garabiljević je moja baka, o njoj sam pronašla arhivski dokaz, bila je logorašica i dala je izjavu Politici po povratku iz logora u Mađarskoj. Njenu sam izjavu dobro proučila. I nakon toga sam sa Podružnicom krenula u istraživanje, da im se odužimo – priča ova Prnjavorka, ponosna na svoje poreklo.
Austrougarska vojska je Drinu prešla kod Samurovića ade, to su bili prvi agresorski vojnici koji su ušli na tlo Mačve. Austrougarske vojne horde su odmah počele da seju smrt po Mačvi i Jadru. Za njima su ostajale nevine civilne žrtve i stravična pustoš. Pre toga je Prnjavor imao 3.500 stanovnika.
– U popodnevnim časovima 12. avgusta u Prnjavor je ušla Peta armija pod komandom generala Liborijusa fon Franka, to su bila dva korpusa – 13. zagrebački korpus i 8. praški. Prva civilna žrtva je bila devojčica Milica Petrović, koju su austrougarski zlotvori ubili. Dalje su krenuli kroz selo, klali su stoku, spremali večeru za svoje vojnike. Sutradan su sakupili 30 momaka i starijih ljudi u centru i odveli ih do železničke stanice gde je već bila iskopana ogroman jama. Dvojica su pobegla u kukuruz, a na ostale su pucali i bacali ih u jamu – priča Darinka Rajičić.
Ipak, najstrašniji zločini u Prnjavoru su se desili u nekoliko dana dok se austrougarska soldateska, posle poraza na Ceru, povlačila prema Drini. Poraženi na Ceru, surovo su se svetili nemoćnim civilima. Pored onih koji su pojedinačno stradali na ulici ili na kućnom pragu, od metka, na vešalima, od bajoneta, vršene su i grupne egzekucije – na razne načine pobijane su i cele porodice.
– Avgusta 17. izvršen je genocid i ubijena jedna trećina stanovništva. U Milutinovića kući spalili su 120 ljudi. To je današnja veterinarska stanica. Na kraju Prekog šora, na jednom mestu dr Arčibald Rajs, koji je došao kao neutralni posmatrač da izvrši ispitivanje o ovim zločinima, naišao je na 18 ubijene dece, malo dalje 20 majki i baka, i nešto starije upucane dece, u školi 95 živih spaljenih, najmlađi dečak star tri dana, a najstarija baka 92. godine. Skoro ceo prvi i drugi razred – navodi ona i dodaje:
– U Lešnicu je odvedeno 120, vezali su ih i pobili, kažu da se zemlja tri dana dizala jer je puno bilo živih sahranjenih. Usput su sve one nemoćne koji su zaostajali pobili pored puta.
Stradanje je prestalo na drugi dan Preobraženja, 20. avgusta, kad je pristigla glavnina srpske vojske koja je gonila agresore. Sve žrtve, njih 365, nevinih civila, žena, dece, čak i beba i staraca, osam godina kasnije su sahranjeni u kripti kosturnice koja je u njihovu čast sagrađena 1922. godine.
Znameniti Arčibald Rajs, kriminolog iz Lozane u Švajcarskoj, koji je posle nekoliko dana stigao u Mačvu i Prnjavor, a trebalo je da svedoči svetskoj javnosti o zločinima austrougarske vojske u Srbiji, zgranut pred prizorom prnjavorskog masakra nad civilima i pustošom razorenog sela, rekao je da nikada nije ni pomislio da vojska jedne civilizovane države može da učini takve bestijalne zločine prema jednom malom narodu.
Nažalost, Prnjavor je primer kako se istorija nepravedno ponavlja. Posle 27 godina, na isti tragičan datum, 20. avgusta. 1941. godine, u Prnjavor je prodrla nemačka kaznena ekspedicija, i na istom mestu, kod škole, streljala 104 meštana Prnjavora i zapalila polovinu sela.
