„Srpska, a posebno šabačka škola je – kafana“, kaže Ljubomir Ljupče Kostić u svojim „Pričama sa šabačke kaldrme“, misleći na generacije koje su odrastale u Devet direka, Kod zlatne lađe, Matrozu, Šaranu, Cicibanu, Mačvi, u Kamenjaku i mahalskim kafanama. I zaista, „učiteljica života“ mnogim Šapčanima i doslovno je bila kafana. Ovde su se sticala i gubila bogatstva, učile lekcije, gledali filmovi i predstave, postavljala se i obarala vlast, pokazivali prestiž i moć, kockalo se, tugovalo, veselilo, plesalo, lumpovalo.
Fenomen po kom je Šabac bio poznat u okruženju, najpre su bile kafane. U Šapcu, prema tvrdnjama hroničara, od druge polovine 19. veka naovamo, nikad ih nije bilo manje od stotinak. Moglo ih je jedino biti više. Grad pored Save, naziv Mali Pariz dobio je, između ostalog, i zbog ovoga.
– Šabac je bio grad na granici, veliki deo trgovine sa Austrougarskom obavljao se upravo ovde. Bilo je neophodno opslužiti sve koji su u grad dolazili. Literatura opisuje tadašnje pristanište kao mravinjak, tu je Carinarnica, dolazile su i odlazile lađe. Neophodnost su bili mali i veći hoteli, kafane sa baštom ili bez, u glavnoj ulici ili bočnim sokacima, na putu prema Savi, koja je bila žila kucavica grada. Kada sve to uzmete u obzir, taj broj kafana i ne treba previše da nas iznenađuje. S druge strane trgovina je omogućila određenom broju ljudi da steknu zavidno bogatstvo, a novac donosi potrebu za lagodnim životom, provodom – ističe savetnica u Narodnom muzeju u Šapcu Tatjana Marković.
Najpoznatije trgovačke kafane u kojima su se sklapali poslovi i slavili uspesi bili su Šopron – po mestu za ondašnji izvoz svinja, Tešmanovića kafana – sinova čuvenog Tešmana Soldatovića, trgovca svinjama iz Bastava, Zlatni Prag, Slavija, Šaran, Beli orao. Velika gostionica nalazila se blizu reke, u zgradi šabačke Ćumurkane. Putnici, šabački trgovci i izvoznici bili su stalni gosti ove kafane, koja je u isto vreme bila odmaralište, poslovna ekspozitura i boemsko prebivalište. Sa evropskim gostima sastajalo se u hotelu Evropa.
Širok je dijapazon uslužnih objekata – od hanova i gostionica, preko skromnih krčmi, gde je gudalo cvilelo do zore, a goste muzikom uveseljavale „bande“, poput čuvenih Cicvarića i Vase Stanković Andolije, do raskošnih hotelskih sala, gde se po evropski svirao džez. Naveliko se kockalo na sve strane, a na kulturna zbivanja su, uz obaveznu pratnju, dolazile i viđenije Šapčanke. Bilo je kafana za svaku vrstu posetilaca, svih generacije i zanimanja, za svačiji džep, ukus i namenu. A njihovi nazivi gledali su ka Evropi – Amerika, Evropa, Pariz, Kasina, Bristol.
– To je vreme druge generacije bogatih, čija se deca školuju u inostranstvu i žele da to što su videli unesu u grad. Na mestu današnje Banke Intesa, nekada je bila kafana Devet direka, a kada je Čeda Knežević podizao hotel Jugoslavija na tom mestu, želeo je da to bude spratna zgrada – pošto je preko puta bila prizemna kafana Amerika. Posebna inspiracija mu je bila da Jugoslavija bude viša od Amerike. To je deo šabačkog šeretskog duha, koji je s druge strane značio napredak – objašnjava ona.
Tokom 19. i početkom 20. veka kafane su bila najznačajnija mesta u gradu – za zabavu i provod, ali i stecište celokupnog društvenog, političkog, kulturnog, javnog, pa i obrazovnog života u Srbiji.
– Šabac u tom smislu nije bio izuzetak. Ljudi nisu u kafanu dolazili da bi nešto pojeli, popili i videli se sa nekim, nego da odgledaju pozorišnu predstavu, bioskopsku projekciju, na političke zborove – kaže Tatjana Marković.
Ovde su svoje prapočetke imali Šabačka gimnazija, Biblioteka, Muzej.
– Dvadesetak godina, između osnivanja Gimnazije 1837. godine i zgrade današnjeg Muzeja, namenski sagrađene 1857. godine za šabačku polugimnaziju, nastava se održavala i na mestima poput kafana. Kultno mesto, polazište gotovo svih kulturnih institucija grada je kafana Miramare. Deo te kafane bračni par Grujić ustupio je Šabačkoj narodnoj knjižnici i čitaonici, posle niza godina lutanja. Upravo u tom prostoru 1934. godine Žika Popović, sa svojim saradnicima, osniva deo koji će se baviti zaštitom starina – Narodni muzej. U ovom prostoru svoj dom imali su i Društvo ljubitelja Amerike, Velike Britanije, Francuski kulturni klub. Tu je i odsek koji se bavio glumom, u okviru Narodnog univerziteta. Nekada je bila i Muzička škola, a već dugo je prostor današnjeg Abraševića.
Devet direka bila je kultno mesto i centar boemskog života. Ovde je uređivan Šabački glasnik, sklapani su poslovi, a Janko Veselinović često je sa Cicvarićima lumpovao do zore. Ona je samo jedna od mnogih.
– Veliku Kasinu – u tadašnjoj Gospodskoj ulici, preko puta današnjeg Kulturnog centra, podigao je vojvoda Luka Lazarević. U bašti ovog restorana Janko Veselinović je prvi put izvodio svoju predstavu „Đido“. Ovde se igrala deset puta i tek onda je postavljena u Narodnom pozorištu u Beogradu – kaže .
Dolazile su i glumačke trupe iz drugih gradova. Na pročelje kafane stavljana je zastava, kako bi Šapčani znali da će te večeri biti izvođena predstava.
– Glumci beogradskog Narodnog pozorišta, u vreme kada im se gradila zgrada, u Šapcu su proveli više od dva meseca i imali 28 izvođenja različitih predstava. Sve ove predstave su igrali u kafe-hotelu Evropa, koji se nalazio u samom centru grada. U kafani Pariz u periodu između dva rata emitovali su se filmovi, igrane su pozorišne predstave, održavana predavanja u ogromnoj sali. Publika je sedela i u parteru i na galeriji – priča muzejska savetnica.
Predizborni skupovi, skupštine, sastanci stranačkih istomišljenika – sve se odvijalo u kafani.
– Po kafanam se znalo gde ko sedi, koja politička partija. Ibriklije – bili su u dobrim odnosima sa Turcima, dolazili su u kafane Zlatni jelen i Pariz. Naprednjaci su se okupljali u Velikoj kasini, radikali u Belom krstu u Prekom šoru – navodi Tatjana Marković.
Mnoge plemenite ideje potekle su upravo u zadimljenim prostorijama šabačkih lokala.
– Zahvaljujući dobrotvornim priredbama, predstavama, dočecima Nove godine, skupljena su sredstva za podizanje Sokolane, zgrade današnjeg Pozorišta, Hotela Zeleni Venac, na osnovu čijih prihoda su se obezbeđivala neophodna sredstva siromašnim učenicima osnovnih škola – priča muzejska savetnica.
Društveni život Šapca bio je živ. U kafanama su nastupali zabavljači, komičari, mađioničari, a posebna atrakcija bili su cirkusi. Samo po napisima Milana Jevtića u „Kulturno-zabavnom životu starog Šapca“, možemo zaključiti koliko je šarenilo zabavljačkih trupa i žanrova bilo : Davne, 1894, u „Kasini“ je gostovao German Popesku sa ženom…Internacionalno specijalističko društvo davalo je predstave u kafani „Evropa… U oktobru 1894, čuveni cirkus „G. A. Rihter“, postavljen je na „Mačvanskoj pijaci„… U „Lafu“ je gostovala „operetsko-kabaretska grupa ‘Andrejev’„… U „Parizu“ se egzibiciono borila internacionalna grupa rvača. „Šantikler u Šapcu“, kabaretska grupa koja je nastupala u „Grand-hotelu„… Krajem 1927, „Bristol“ je stigla grupa „Vesela kokoška„.
Između dva rata raslo je interesovanje za nove tonove iz Evrope. Pored inostranih orkestara i u Šapcu su se počeli pojavljivati izvođači modernih melodija. Godine 1913, „Zanatlija“ osniva svoj džez-orkestar, koji nastupa na svim igrankama mladih, a tridesetih godina prošlog veka Šabac je imao i svoj Tamburaški orkestar „Veselinović“.
Posle Drugog svetskog rata Šabac se iznova gradio, dobijao je ustanove koje preuzimaju širu društvenu ulogu raznoraznih gradskih lokala. Kafana postaje mesto za užitak.
Ugostiteljska preduzeća donose novi duh i pravila, a pojedinci opstaju zahvaljujući tradiciji imena. Maturanti, koji će stasati u novinare, lekare, inženjere, glumce i dalje će svoju završnicu polagati u šabačkoj Mali. Vinjak i špricer na kariranom stolnjaku zameniće domaću prepečenicu i vino, a Sava, Zeleni venac, Mačva, Stari grad, Grand, Šaran, Točkonja, Gejak, svaki na svoj način, primaći će se kraju starog, i ući u novi vek.
Iz serijala „ŠABAC – OD MALOG PARIZA DO ČIVIJAŠKE REPUBLIKE”. Projekat je sufinansiran iz budžeta Grada Šapca. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
