U grad na Savi dolazila je kao glumica, smela rediteljka, u vreme kada je ovu ustanovu vodila Zlatica Popović, sa dovoljno slobode da se usudi da činove Mileta Stankovića dovede do naših dana, a komad „Vlast“ od grotesknog učini opasnim. Šabac pamti po šljivama, modrim i slatkim, kada je sa ujakom dolazila da ih kupi u šljivicima uz obalu Save. Voli kad mu se vrati s proleća, kada se najlepše godišnje doba događa na daskama koje život znače.
Raduje je svaki dolazak u Šabac (Foto: J. Radojević)
Od Erdevika, odakle je peške krenula da upiše akademiju u Novom Sadu, preko sremskomitrovačkog, banjalučkog, Srpskog narodnog pozorišta, pa do Ateljea 212, Mira Banjac prešla je dug put da bi postala jedna od omiljenih srpskih glumica. Uporedo sa teatrom, karijeru je gradila na filmu i televiziji. Ovog novembra napuniće 90 godina života ispunjenog glumom, koja joj je donosila samo radost. Još kao prkosna učenica u školi u Erdeviku želela je svoj talenat da pokaže javnosti, a sada, decenijama kasnije, ceni svakog svog poštovaoca i uči mlađe kolege šta znači biti dramski umetnik koji traje, ali i kako se izboriti sa izazovima vremena koje proizvodi glumce za jednokratnu upotrebu.
– Erdevik je imao neverovatnu kulturnu klimu kada sam bila devojčica. Kada sam se rodila, to je bilo ujutro, pod prozorom moje mame svirala je vatrogasna muzika. Valjda sam ja zato otišla među ovu moju branšu – priseća se glumica svog rodnog mesta, ali i događaja iz detinjstva, koji će umnogome odrediti njen život.
Igrala je u pozorištu, na filmu, televiziji (Foto: www.poreklo.rs/)
Za profesionalni deo tog života smatra da duguje mnogo svojoj učiteljici koja je kuražnoj devojčici, spremnoj na izazove, pomogla da ispolji ono što je u njoj tinjalo. Njen lik i delo u karijeri Mire Banjac upisano je crvenom slovima.
– Ona je bila pokretač koji je primetio to nešto što možda ja nisam primetila. Ja je pamtim kao lepu ženu, koja je mirisala na zdravlje, imala je lepe ruke i ostala duboko urezana u mom sećanju. Ja sam praktično prve nastupe imala u crkvi. Bila sam dobra učenica, i malo slobodnija, pa sam čitala apostole nedeljom. Tada sam na neki način bila izložena publici. Učitelji su pravili divne priredbe i moja učiteljica je želela da svugde učestvujem, jer sam bila drska i mlada, sirotinjsko dete, koje se samo branilo i borilo jer nije imalo od koga da uči. Ona je, sećam se, pravila neki dečji cirkus u kom su devojčice i dečaci nešto prodavali i igrali, a glavni među njima je bio klovn. Međutim, taj dečak što je trebalo da glumi klovna, iznenada se razboleo i dobio zauške. Ja se strašno obradujem i kažem učiteljici da ću ja da igram klovna. Svi su bili iznenađeni jer je to bila muška uloga. Ja sam odigrala tog klovna, a moji seljaci su mene tako dugo pamtili, čak i kada sam kasnije imala zapaženije uloge. Klovnovi su postali moja opsesija. Kad odemo na turneju, ja prvo odem u cirkus, koji je velika umetnost, da vidim klovnove. Oduvek su me zanimali ljudi koji žive u šatorima, ne samo kao atrakcija – priča glumic,a koja je tokom plodne karijere dobila brojne nagrade, među kojima su “Vukova nagrada”,“Dobričin prsten”, tri „Zlatne arene“ Filmskog festivala u Puli, nagrada “Pavle Vuisić” za životno delo i druge.
Kao dete rano je shvatila da mora sama da se bori. Tako je bilo i kasnije tokom karijere. Svesna, kako kaže, da nije imala od koga da uči, „gurala se“ među pametne ljude i od njih upijala važne životne lekcije.
– Ja sam bila siromašno dete. To je bilo vreme okupacije. Sećam se, imala sam neki bedni mali kaputić koji mi je mama napravila od farbane deke i rekla: „Sine, izgledaćeš u ovom kao šećer“. Među decom bila je i jedna devojčica, dete ustaškog apotekara, a mi u to vreme nismo znali ništa o podeljenosti, ona je bila samouverena, ponašala se arogantno i bila je fantastično obučena. Ona je imala sve što ja nisam. Iz nekog razloga imala je distancu prema meni, malo je zazirala. Kad smo se okupili jedan dan da se igramo, ona je došla biciklom. Mi smo sedeli i pričali, a ona se vozila. Ja je pitam da mi da bicikl da se provozam, a ona mi na to kaže: „Daću ti pod uslovom da nam ovde nešto izvedeš“. Ja kažem da pristajem i izaberem da glumim klovna. Posle toga ona mi je dala bicikl. Iako nikada nisam vozila, ja sam sela i počela samouvereno da kružim. Ja sam tako vozila da su sva deca bila oduševljena, ne sluteći da nikada nisam ni sela na bicikl“, priseća se Mira Banjac događaja iz detinjstva.
Mala Sremica u beloj haljinici: Mirjana T. Banjac, prva s leva (Foto: http://www.mojnovisad.com/)
Rešena da gluma bude njen izbor zanimanja za budućnost, krenula je da upiše akademiju u Novom Sadu. Na audiciju je ponela sve što je imala – hrabrost i ogromnu želju da postane glumica.
– Od Erdeveka do Novog Sada išla sam malo kamionom, malo vozom, malo pešice i putovala sam ceo dan. Bila sam izuzetno ružna, i tu se i danas ništa nije promenilo, a sećam se da sam sebi rekla: „Ja idem tamo, možda neću položiti, ali se u selo više neću vratiti. I nisam. Otuda ta rečenica, dok je meni mene, ja mogu sve! To je rečenica koja opisuje moju ličnost jer sam se sama branila i uvek sebe bodrila da ja to mogu. Tako je bilo i kad sam bila siromašna. Imala sam jaku majku koja me je podržavala i govorila da mi to možemo i da ćemo izdržati. Ta snaga me je dogurala do mojih 90 godina. Naravno da nisam uvek mogla sve, jer je bilo užasno velikih padova iz kojih sam teško izlazila, ali se nisam predavala – priča glumica za Pozorišnu pričaonicu šabačkog pozorišta koja i sada, kada se približava devedesetoj godini savetuje druge da se sa starošću moraju sporazumeti i biti svesni šta mogu, šta ne mogu, da ne bi, kako kaže, ispali smešni kada traže nešto što im ne pripada.
Gluma je njen život učinila lepšim (Foto: wwwkurir.rs)
O epizodi učešća u ratu ne želi da govori jer je to bilo teško vreme. A i zašto bi, kada je u njenom životu bilo toliko toga što je zasenilo siromašno detinjstvu u Erdeviku i odluku da sa Kulturnom ekipom Prve proleterske krene na Sremski front. Možda je to uticalo da za audiciju za glumu odabere monolog iz predstave „Oluja“ po tekstu Aleksandra Ostrovskog, koja se u biti bavi društvenim licemerjem.
– Idem pešaka i stižem u Novi Sad, već sva kaljava. Sećam se da sam bila u nekoj engleskoj bluzi, u cipelama gvozđericama dva broja većim, sa šiljkom na vrhu i maramom povezanom oko brade, jer je to bilo posleratno vreme. Dolazim na tu audiciju u pozorište, a oko mene neke lepe devojke sa šeširićima i mašnicama u kosi. Kad sam to videla, ja u sebi pomislim: „Nema od mene leba“. Ali, šta je tu je. Dolazi red na mene, a u žiriju svi naši vrhovni stručnjaci. Ja ulazim. U stvari, ulazi nešto, jer ja kaparima da oni to tako razumeju, ali se ne dam. Počnem da govorim monolog, ali i sama vidim da ne ide, međutim, nastavljam. Puste oni mene. Pitaju me da li znam da pevam. Naravno, odgovaram i počinjem. Oni se nešto dogovaraju i onda jedan od profesora, Jurij LJvovič Rakitin, koji će kasnije biti moj profesor i mentor, kaže mi da odglumim scenu da mi je stigao telegram u kom mi javljaju da mi je umro brat. Ja sva srećna krenem, igram prvo poštara, kucam, ulazim, zatim sebe kako uzimam pismo i zahvljujem. U sledećoj sceni otvaram pismo, a oko mene tajac jer oni čekaju moju reakciju, a ja odjednom, na zaprepašćenje svih počnem da se smejem. Pitaju me šta je bilo, a ja odgovaram: „Ja nemam brata“! – priča glumica kroz smeh, i sada srećna što je zahvaljujući svom šarmu i dovitljivosti uspela da upiše glumačku školu.
Svoju publiku poštuje na poseban način (Foto: J. Radivojević)
U prvoj generaciji Pozorišne škole u Novom Sadu glumu je završilo njih sedmoro i odmah su počeli da igraju u pozorištu. Tako je krenuo njen glumački put od Sremske Mitrovice, preko Banja Luke, Novog Sada do Beograda. Igrala je na pet kontinenata, a najlepše uspomene nosi tokom igranja predstve „Radovan III“ sa Zoranom Radmilovićem.
– U Pariz smo išli kao u Kać. Tamo smo igrali i Radovana III. Igrali smo u pozorištu slavnog modnog kreatora Pjer Kardena, kog je Zoran Radmilović odmah prozvao Pera šnajder. Sećam se, uoči rata sam igrala u Slavonskom Brodu, u fabrici obuće za dve hiljade ljudi. Kad sam se spremala da idem kući, predsednik opštine mi kaže da su došle četiri žene sa Banije da me vide i da su permutovale vreme predstave. Ja se obučem, našminkam i krenem u opštinu. Verujte mi, ja sam za njih igrala predstavu kao da je pet hiljada ljudi u gledalištu. Jedna od njih mi kaže da nemaju cveće da mi daju i skida svoju crnu maramu i poklanja mi. Daje mi deo sebe, na neki način – priča neverovana iskustva glumica.
To se, kako kaže, ne događa glumcu svaki dan . To je kontakt, hemija koja se meša sa publikom, a to može samo veliki, a ne osrednji glumac. Za talenat kaže da je to samo zrnce, poput kvasca, a do pogače treba mnogo više. Nikada ne odbija da se slika i popriča sa publikom, jer oni moraju da znaju „kakva je roba koju su kupili“. Ovo vreme je drugačije, ističe, kada sa akademija izlazi veliki broj ljudi, koje troše na svim televizijama. Malo je vremena da uloga sazri u glumcu, a tada su i male šanse da se postane veliki.
