Među sedam znamenitih predsednika vlade Kraljevine Srbije, velikim slovima istorija podseća na Šapčanina Stojana Novakovića. U tom visokom društvu gde su Ilija Garašanin i njegov praunuk Milutin Garašanin, Filip Hristić, Jovan Ristić, Sava Grujić, Nikola Pašić, Vladan Đorđević na poziciji koja je bila ključna za nastanak i razvoj moderne države, bio je Šapčanin Stojan Novaković. Čak dva puta bio je premijer, a tri puta ministar prosvete. Kao poznavalac heraldike, osmislio je grb Kraljevine Srbije.
Stojan Novaković, fotografija Biblioteke šabačke (Foto: J. Gubelić)
Političar, diplomata, filolog, istoričar književnosti i predsednik Srpske kraljevske akademije Stojan Kosta Novaković rođen je 1. novembra 1842. u Šapcu kao Kosta, u skromnoj zanatlijskoj porodici čiji su preci došli u Srbiju iz Bosne ili Hercegovine. Kasnije je ime Kosta promenio u Stojan, jer je zvučalo „više srpski“.
Kuća u Masarikovoj 64, gde je živeo Stojan Novaković (Foto: J. Gubelić)
Nižu gimnaziju završio je u Šapcu kao najbolji učenik. Višu gimnaziju u Beogradu Kosta je upisao 1857. godine. Živeo je u teškim uslovima i u oskudnom sobičku, koji je, od nameštaja, imao samo jednu peć „bubnjaru“, krevet sklepan od grubih dasaka, sa slamaricom, i jedan sto.
Zakletva Stojana Novakovića, ministra prosvete, da će veran biti kralju Milanu i da će se ustava i zakona savesno pridržavati. (1882. februar 27. Beograd), Međuopštinski istorijski arhiv (Foto: J. Gubelić)
Tu je završio Odsek za pravne nauke. Bio je profesor gimnazije, pa bibliotekar Narodne biblioteke. Na toj funkciji uticao je na donošenje zakona kojim su za biblioteku obezbeđena tri primerka svake knjige koja bi izašla u Srbiji i pospešio razvoj školskih i narodnih biblioteka u unutrašnjosti. Na Velikoj školi predavao je svetsku i srpsku književnost i slovensku filologiju. Zbog serije značajnih istorijskih dela, bio je cenjen u Beču, Minhenu, Berlinu i Parizu.
Bista Stojana Novakovića u dvorištu škole koja po njemu nosi ime (Foto: J. Gubelić)
Novaković u karijeri brzo napreduje. Već u aprilu 1873. godine postao je ministar prosvete u kabinetu Jovana Ristića. Sa nešto više od 30 godina, uplovio je u nemirne političke vode. „Ministrovao“ je prvi put nepunih sedam meseci, do 22. oktobra iste godine. Drugi put je imenovan za ministra prosvete i crkvenih poslova, posle pauze od mesec dana, 25. novembra 1873. godine, i ovoga puta je na toj dužnosti proveo nepunih 11 meseci. U periodu od 1875 — 1880. godine, ponovo je profesor na Velikoj školi, da bi, 19. oktobra 1880, po treći put bio izabran za ministra prosvete; ovoga puta, prosvetni resor je vodio nepune tri godine. Kad se sve sabere, na dužnosti ministra prosvete Novaković je proveo ukupno pet godina i četiri i po meseca. Kao ministar prosvete sproveo je reformu srednjeg obrazovanja, a podela gimnazije na društveni i prirodni smer ostala je do danas. U dva navrata bio je predsednik vlade. Dva puta bio je poslanik u Carigradu, i jednom u Parizu i Petrogradu.
Pismo Stojana Novakovića kralju Milanu. Od Jov. Ćirilovića čuo je da Glišić i Žunjić obrlaćuju ljude. Šalje izveštaje jedno pismo Dr Vladana i dva broja zabranjenih novina sa člancima o Karađorđevićevoj bolesti. Međuopštinski istorijski arhiv ( Foto: J. Gubelić)
Bio je veoma produktivan kao prevodilac. Prevodio je Petrarku, Hajnea, Getea, Gajbela, Puškina, LJermontova, Koljcova, Kozlova, Tolstoja, Ščerbinu, Ševčenka, Mickijeviča, Pjenjkovskog, Rankea, Šera, Voltera, Čajkovskog, Gogolja, Družinjina, Feđkoviča i Ćešekovskog, kao i delove Mahabharate, a prevode je uglavnom objavljivao u Danici, Vili, Licejki, Vidovdanu i Javoru. Kao zamašnija prevodilačka ostvarenja, potrebno je spomenuti Rankeovu Srpsku revoluciju, Šerovu Istoriju opšte književnosti, Volterovog Karla KSII, kao i dva oveća slovenska speva — Puškinovog Kavkaskog roba i Mickijevičevu Gražinu.
Sa postavke u holu škole Stojan Novaković (Foto: J. Gubelić)
Kao prozni pisac, Novaković je pisao pripovetke, putopise i romane. Pripovetke Junački grob, Nesrećni anđelak, Kob, Lepa Nerećanka, Vampir, Kaluđer i Leposava, objavljivao je u Licejki, Vidovdanu, Javoru i Vili, u periodu od 1862—1865. godine; putopisne beleške S Morave na Vardar, Brusa i Pod zidinama Carigrada, objavio je u Godišnjici i Letopisu, a 1913. godine i jedini roman — Kaluđer i hajduk. Kao političar zalagao za red rad i poredak i prosvećene reforme, sprovedene radom elite, uz oslonac na krunu. Jedan je od osnivača Napredne stranke, zajedno s Milutinom Garašaninom, Milanom Piroćancem, Čedomiljem Mijatovićem i Milanom Đ. Milićevićem. Kao veliki poznavalac srpske srednjovekovne heraldike ili nauke o grbovima, uradio ja nacrt za grb Kraljevine Srbije, koji je bio u upotrebi od 1882. do 1921. i od 2004. do 2011, kad je usvojeno sadašnje rešenje ovog državnog obeležja.
Grb Kraljevine Srbije po Novakovićevom blazonu, rad Ernsta Krala
Priredio je, na osnovu manastirskih zapisa, Dušanov zakonik za štampu. Bio je prvi predsednik Srpske književne zadruge i član Ruske akademije nauka i Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti u Zagrebu. Prilikom osnivanja Srpske kraljevske akademije 1886. izabran je za jednog od prvih 16 redovnih članova – akademika, u odeljenju filozofskih nauka. Godine 1906. ukazom je postavljen za predsednika Akademije i na tom položaju ostao je sve do smrti.
Radoš Novaković, unuk Stojana Novakovića
Filmski režiser Radoš Novaković, autor filma „Sofka“, bio je njegov unuk. Kao političar, Stojan se zalagao za red rad i poredak i prosvećene reforme, sprovedene radom elite, uz oslonac na krunu.
Stojan Novakovic je tiho napustio ovaj svet 18. februara 1915. godine, u sedamdeset i trećoj godini života. Nije mu bilo suđeno da dočeka ujedinjenje Jugoslovena o kome je snevao. Ipak mu je sudbina bila blagonaklona jer ga je zaslužno priznala kao gorostasa srpske nauke i kulture.
Bista koja je nedavno postavljena u parku kod Sokolane (Foto: J. Gubelić)
Dve godine pred smrt ostavio je amanet budućim pokolenjima, poruku čiji smisao je danas podjednako bitan:
„Danas nama valja gledati u tu prošlost samo da bismo razumeli počinjene pogreške ili primere koje treba izbegavati. Trudimo se da se naučimo kako treba sledovati novoj svetlosti, koju nam otvaraju suvremeni vekovi i primeri velikih naroda i velikih civilizacija. Jedino u takvom pravcu naše je buduće spasenje.“
Aleksa Šantić, 1912. godine posvetio mu je pesmu.
STOJANU NOVAKOVIĆU
Uz hridi života i studene jave
Pod svojijem krstom i ti si se peo,
No pred mrazom nisi saginjao glave,
Jer bog tvome srcu dade oganj vreo.
Ko orlovi jaki iz rodnih gnijezda,
Čija srca nigda zadrhtala nisu,
Letio si gori… I sada na visu
Stojiš, ko hrast jedan, pod spletom zvijezda…
Kako li nas toplo tvoja duša grije
Usred ovih kobnih i sumornih dana!
Nad nama ko stablo blagoslova bdije,
I mi svi plod zlatan beremo joj s grana…
Nek je blagosloven onaj trenut mio
Kad te sjajna rodi njedro srpske grude!
Ta ti jedan, starče, dostatan bi bio
Pa da srpski narod vazda slavan bude!
Po gorama našim, po polju i luci
Prosuo si uma svijetle planete…
I mi danas, evo, ko ocu dijete,
Svi stupimo tebi sa kapom u ruci.
Blagoslovi, starče! Nek naraštaj cio
Velik djelom bude ko ti što si bio!
Aleksa Šantić, 1912.
Iz serijala “Znamenitih trag”. Projekat je sufinansiran iz budžeta Republike Srbije – Ministarstvo kulture i informisanja.
Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
