Familijarna muzička banda Cicvarića, osnivača Omera Cicvarića, bila je muzičko čudo na prostoru Balkana i Evrope. Za vek i po trajanja, kroz nekoliko generacija, njihov omamljujući zvuk učinio je da grad na Savi postane centar boemskog života, a njihove melodije, snimane u Parizu i Pragu, proslavile su Šabac nadaleko. Malo ko danas zna da su tonove „Svilenog konca“ i „Nizamskog rastanka“ komponovali i prvi put odsvirali čuveni samouki svirači iz šabačke Mahale, koji su, pomalo paradoksalno, i možda jedini put u istoriji, osvajali dušu građanske intelektualne elite, književnika, profesora, upravitelja, podjednako kao i običnog naroda, zanatlija, trgovaca i radnika.
Svirali vladarima, intelektualnoj eliti i građanima (Izvor: Međuopštinski istorijski arhiv Šabac)
Njihova priča počinje na Starom gradu na obali Save, u vreme Turaka. Među njima bio je turski komandant, dizdar, koji je, svirajući na starom ćemanetu, olakšavao dušu zbog neuzvraćene ljubavi prema kaurkinji. Naime, u besu je jednom prilikom tresnuo ćemane o pod i razbio ga. Sve to posmatrao je mladić iz posluge, koji je pokupio razbijene delove i krišom odneo kući da ih sastavi . To je bio Omer Cicvarić iz šabačke Mahale, rodonačelnik ove muzičke porodice. Iza sebe ostavio je sinove Aliju i Begana.
Muzička loza koja je trajala preko vek i po (Izvor: Međuopštinski istorijski arhiv Šabac)
Prvi zapisi o njima sežu iz vremena kada su se pročuli pesmom „Rod rodila ranka kruška pod Milošićem“, spevanom 1929. godine u čast sina Jevrema Obrenovića. „U njoj se prvi put pominju imena prvih znamenitih šabačkih porodica i trgovaca, zanatlija, lađara i sevdalija. U njoj se prvi put pominju i Cicvarići“ – piše u knjizi posvećenoj „Pevačkoj družini iz šabačkog zlatnog doba“ novinar, publicista i književnik Novica Prstojević. Ovu prvu i najstariju varošku himnu mogla je da baci u zaborav samo pesma još snažnije zvučnosti – „Pošetali šabački trgovci“, novijih generacija Cicvarića.
Prve ploče na ovim prostorima snimali muzičari iz Mahale (Izvor: Međuopštinski istorijski arhiv Šabac)
Počeli su u malskim i kamičkim kafanama, a ubrzo su punili prestižne šabačke hotele i dvorane. Gradska slavlja, bez njihovog gudala, nisu se mogla zamisliti. Baš kao što su svirali na rođenju Jevremovog sina Miloša, ponovo su bili i na svadbi, a zatim i krunisanju njegovog sina Milana Obrenovića, a prema tvrdnji štampe, i kralj Aleksandar Obrenović voleo je da uz njih čeka zore. Pevali su i kralju Petru Prvom i učestvovali 1918. na veličanstvenoj proslavi proboja Solunskog fronta.
Sreću, tugu, sevdah, nostalgiju i setu, violinom i specifičnim vokalima ispevavalo je nekoliko generacija – Omer, Baka Slavuj, Salko, Mujo, Began, Loso, Tula, Mema, Pinja, Ibro, Penco, Mujo. Znali su da nepogrešivo nađu put do srca publike. Duh „Malog Pariza“ poneli su u pravi Pariz, gde su snimili prvu gramofonsku ploču. Kasnije su svoje turneje nastavljali po Pragu, Beču, Budimpešti, Ljubljani, Sarajevu, Mostaru. O ovome svedoči Aleksandar Avdo Cicvarić, unuk Omera Pence, poslednjeg vođe ove muzičke družine.
– U Parizu u Francuskoj, 1910. godine snimili su skoro sve pesme, oko četrdesetak, jer kod nas u to vreme nije bilo mogućnosti da se snimi. Sve je to snimio Baka Cicvarić, kog su zbog zanosnog glasa zvali „Slavuj“ – njegov otac i moj pradeda bili su braća. Posle su snimali i u Pragu – priča unuk Omera Pence.
Ploča snimljena 1910. godine u Parizu čuva se u Muzeju u Šapcu (Foto: Distrikt)
Pomenuti Baka i Salko Cicvarić sa srpskim književnikom Jankom Veselinovićem u šabačkoj kafani Devet direka, ispraćali su zore uz piščeve omiljene pesme „Gde ćeš biti mala Kejo“ i „Hasan-aga na kuli seđaše“. Kad bi majstori ujutru otvarali dućane Janko je sa Salkom iz kafane kretao. On ih je i proslavio u Beogradu, gde su u Skadarliji, prestoničku publiku ostavljali bez daha. Muzici Cicvarića nisu odoleli ni ostali umetnici – Rade Drainac, Stanislav Vinaver, Oskar Davičo, Stevan Čalić.
Kafana „Devet direka“ bila boemsko stecište (Izvor: Međuopštinski istorijski arhiv Šabac)
Svaki od ovih samoukih muzičara bio je specijalista za određene tonove. Solistu je pratilo mnoštvo instrumenata i glasova, odevenih u staru mačvansku narodnu nošnju. Kad su se iz Velikog rata vratili, promenila se i moda. Fesove su zamenili šeširima, a opanke cipelama. U njihovom orkestru nisu pevale žene, to je bilo pravilo. A njihove dame, bile su domaćice i nikada nisu radile.
– Baba mi je bila domaćica, jer kod nas u familiji niko nije davao ženama da rade. Sve su žene bile domaćice. Oni su zarađivali i nije bilo potrebe – priča Avdo Cicvarić, koji je i sam muzičar.
A zarađivali su toliko, da novac za njih nije imao vrednost. Od Cicvarića je ostao običaj da se muzičari kite novcem i dukatima, koji su po završetku veselja nastavljali da troše u istoj kafani.
– Nisu znali koliko zarađuju. Baka Slavuj je, pričao mi je deda, bacao novac i dukate. Igrao se sa njima. A umeli su i da potroše, takvi su ljudi bili.
Oni su stvorili muziku na ovom prostoru (Izvor: Međuopštinski istorijski arhiv Šabac)
Bili su majstori da naprave željeni štimung. Imali su mnogo pesama na repertoaru, a najviše su se pevale „Rujna zora“, „Igrali se vrani konji“, „Oj, devojko moja“, „Mila moja Kata“, „Jelena momo“, „Angelina, bela Grkinjo“, „Od kako je Banja Luka postala“, „Moj komšija ćer udaje“, „Oj javore“, i nadaleko poznato „Cicvarića kolo“.
Za vreme balkanskih i Prvog svetskog rata, solidarišući se sa stradalim srpskim narodom, svoje instrumente poneli su u rovove na frontu. Bili su posebno počastvovani kada su, 1918. godine, pozvani da u Beogradu, pred kraljem i čuvenim vojvodama, učestvuju u centralnoj svečanosti povodom proboja Solunskog fronta, a krajem iste godine, i u Šapcu su oslobodioce radosno dočekali. Ubrzo nastavljaju turneju,a u Pragu su 1923. snimili i novu gramofonsku ploču.
Prvi su zapevali i dirljivu tužbalicu povodom smrti kralja Aleksandra Karađorđevića, a pismom im se lično zahvalila kraljica Marija.
Orkestar Pence Cicvarića (Foto: privatna arhiva)
Pred Drugi svetski rat kapelnik Družine postao je Omer Penco Cicvarić. Sa Pencom su Cicvarići povratili staru slavu. Bio je izuzetan muzičar, a svojim orkestrom i svirkom, Penco je zadivio evropski Prag i susedne zemlje. Posebno je ostao u sećanju odlazak Cicvarića u Beograd, 1951. godine, na poziv Uprave FK Mačva, kako bi dizali moral šabačkim fudbalerima i navijačima na prvoligaškoj utakmici sa Crvenom zvezdom. Tako je Mačva, i uz pomoć svojih Cicvarića, ostvarila neočekivanu pobedu nad protivnikom.
Ulica Cicvarića u šabačkoj Mali (Foto: Distrikt)
Nažalost, sredinom aprila 1965. godine Omer Penco umire. Njegovom ispraćaju prisustvovalo je mnoštvo Šapčana, koji su se, ovom prilikom oprostili i od jedne ere, koja se više nikada neće ponoviti.
Dragocene uspomene, poslednji vođa Cicvarića za života delio je sa unukom Avdom, ponosnim na činjenicu da je njegov deda kraj dočekao uz muziku.
– Deda je svašta radio, svirao jeste, ali je pre rata, na primer držao kafanu, gde nam je porodična kuća, u ratu su to Nemci zapalili. Posle je otvorio prodavnicu, piljarnicu, pa je kupio imanje u Klenku, gde je uzgajao stoku, a uveče je svirao. Nije voleo da sedi, tražio je samo nešto da radi. Tako je i otišao, sa violinom. Na nastupu mu je pozlilo, imao je infarkt i posle nekoliko dana nas je napustio – seća se.
Avdo svira klarinet i klavir (Foto: privatna arhiva)
Nakon Omera Pence, Cicvarići se više nikada nisu okupili.
– Nakon dede, moj otac Muja hteo je da obnovi orkestar, i otišli su za Beograd, na Kalemegdan da sviraju, ali to nije moglo da se održi. Otac nije bio zadovoljan. Deda je bio nešto posebno, imao je drugačiji repertoar, niko nije mogao da ga zameni. Svi su oni pevali, ali nije to bilo kao što je on radio i otac se ubrzo penzionisao.
U vreme kada je grupa prestala sa radom, Avdo Cicvarić stasavao je u muzičara, ali duh vremena više nije bio isti.
– Kada sam ja 1967. završio Muzičku školu u Šapcu i počeo da sviram, od moje porodice više se niko nije bavio muzikom. Imao sam želju, ali nisam mogao ništa da napravim sam. Moja braća od stričeva bavili su se nekim drugim poslovima, a ne muzikom. Onda sam u Beogradu u Udruženju estradnih umetnika otišao na audiciju i tamo sam počeo da radim. Svirao sam klavir i klarinet – nije me privlačila violina. U Gornjem Milanovcu sam se zaposlio u Kulturnom centru i oženio i tu sam ostao – zaključuje poslednji od Cicvarića svoju porodičnu storiju.
Avdo sa profesorkom Darom Knežević u Muzičkoj školi (Foto: privatna arhiva)
Kompozitor Milutin Popović Zahar dugo je istraživao istorijat i muzičku evoluciju Cicvarića. U jednom intervjuu izjavio je da malo ko zna da su upravo oni komponovali „Svilen konac“ i prvi put ovu kompoziciju snimili 1929. godine. Poznati kompozitor često je isticao važnost Cicvarića za stvaranje muzike u duhu izvorne usmene muzičke tradicije Srbije i Balkana, te da su „hroničari jednog vremena u kojem se kroz njihove pesme jasno kao na dlanu oseća duh vremena u kojem su živeli“. Kao argument ovome navodi njihove patriotske pesme „Na Šabac je udario Švaba“, i one u kojima se prikazuje „slatki život šabačkih novopečenih parajlija“, poput „Pošetali šabački trgovci“.
Radni vek proveo u Kulturnom centru Milanovca (Foto: privatna arhiva)
Deo njihove dragocene muzičke baštine, prilagođene godinama koje su dolazile, u svojim izvođenjima sačuvao je Orkestar „Stari zvuci“, koji je, u svom stilu, nastavio ono što su Cicvarići davno pre njih započeli.
– Kada sam počeo da sviram u Starim zvucima 1977. godine, muzički urednik u Radio-televiziji „Šabac“, bio je Mića Pantelić. On nam je na uheru trakašu magnetofonu puštao snimke muzičara iz tog vremena, pa i Cicvarića. Tako smo skidali melodije, a Mića je i umeo da peva na taj njihov način. Mnogo je njihovih pesama koje su Stari zvuci svirali. Najpoznatija je „Pošetali šabački trgovci“ – priča dugogodišnji član ovog vokalno-instrumentalnog sastava Ibro Ahmetović.
Njihovi počeci značili su obnavljanje muzičke kulture u Šapcu, koja je prestala sa Cicvarićima.
– Posle Pence ostali su neki ljudi – Memo Gardić, Alija Veštac, koji su svirali u njihovom stilu, ali do Starih zvuka nije bilo muzičke grupe koja je svirala nešto slično. Razlika u odnosu na Cicvariće je što su Stare zvuke oformili nastavnici muzičkog, muzički pismeni ljudi, i naš stil pevanja je drugačiji od njihovog – objašnjava poznati šabački harmonikaš.
Bez obzira na formu, muzika Cicvarića trajaće još dugo.
Iz serijala “Znamenitih trag”. Projekat je sufinansiran iz budžeta Republike Srbije – Ministarstvo kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
