Дистрикт
Култура

САМОУКИ МУЗИЧАРИ ИЗ ШАБАЧКЕ МАХАЛЕ СНИМАЛИ ПЛОЧЕ У ПАРИЗУ И ПРАГУ

Фамилијарна музичка банда Цицварића, оснивача Омера Цицварића, била је музичко чудо на простору Балкана и Европе. За век и по трајања, кроз неколико генерација, њихов омамљујући звук учинио је да град на Сави постане центар боемског живота, а њихове мелодије, снимане у Паризу и Прагу, прославиле су Шабац надалеко. Мало ко данас зна да су тонове „Свиленог конца“ и „Низамског растанка“ компоновали и први пут одсвирали чувени самоуки свирачи из шабачке Махале, који су, помало парадоксално, и можда једини пут у историји, освајали душу грађанске интелектуалне елите, књижевника, професора, управитеља, подједнако као и обичног народа, занатлија, трговаца и радника.

Свирали владарима, интелектуалној елити и грађанима (Извор: Међуопштински историјски архив Шабац)

Њихова прича почиње на Старом граду на обали Саве, у време Турака. Међу њима био је турски командант, диздар, који је, свирајући на старом ћеманету, олакшавао душу због неузвраћене љубави према кауркињи. Наиме, у бесу је једном приликом треснуо ћемане о под и разбио га. Све то посматрао је младић из послуге, који је покупио разбијене делове и кришом однео кући да их састави . То је био Омер Цицварић из шабачке Махале, родоначелник ове музичке породице. Иза себе оставио је синове Алију и Бегана.

Музичка лоза која је трајала преко век и по (Извор: Међуопштински историјски архив Шабац)

Први записи о њима сежу из времена када су се прочули песмом „Род родила ранка крушка под Милошићем“, спеваном 1929. године у част сина Јеврема Обреновића. „У њој се први пут помињу имена првих знаменитих шабачких породица и трговаца, занатлија, лађара и севдалија. У њој се први пут помињу и Цицварићи“ – пише у књизи посвећеној „Певачкој дружини из шабачког златног доба“ новинар, публициста и књижевник Новица Прстојевић. Ову прву и најстарију варошку химну могла је да баци у заборав само песма још снажније звучности – „Пошетали шабачки трговци“, новијих генерација Цицварића.

Прве плоче на овим просторима снимали музичари из Махале (Извор: Међуопштински историјски архив Шабац)

Почели су у малским и камичким кафанама, а убрзо су пунили престижне шабачке хотеле и дворане. Градска славља, без њиховог гудала, нису се могла замислити. Баш као што су свирали на рођењу Јевремовог сина Милоша, поново су били и на свадби, а затим и крунисању његовог сина Милана Обреновића, а према тврдњи штампе, и краљ Александар Обреновић волео је да уз њих чека зоре. Певали су и краљу Петру Првом и учествовали 1918. на величанственој прослави пробоја Солунског фронта.
Срећу, тугу, севдах, носталгију и сету, виолином и специфичним вокалима испевавало је неколико генерација – Омер, Бака Славуј, Салко, Мујо, Беган, Лосо, Тула, Мема, Пиња, Ибро, Пенцо, Мујо. Знали су да непогрешиво нађу пут до срца публике. Дух „Малог Париза“ понели су у прави Париз, где су снимили прву грамофонску плочу. Касније су своје турнеје настављали по Прагу, Бечу, Будимпешти, Љубљани, Сарајеву, Мостару. О овоме сведочи Александар Авдо Цицварић, унук Омера Пенце, последњег вође ове музичке дружине.
– У Паризу у Француској, 1910. године снимили су скоро све песме, око четрдесетак, јер код нас у то време није било могућности да се сними. Све је то снимио Бака Цицварић, ког су због заносног гласа звали „Славуј“ – његов отац и мој прадеда били су браћа. После су снимали и у Прагу – прича унук Омера Пенце.

Плоча снимљена 1910. године у Паризу чува се у Музеју у Шапцу (Фото: Дистрикт)

Поменути Бака и Салко Цицварић са српским књижевником Јанком Веселиновићем у шабачкој кафани Девет дирека, испраћали су зоре уз пишчеве омиљене песме „Где ћеш бити мала Кејо“ и „Хасан-ага на кули сеђаше“. Кад би мајстори ујутру отварали дућане Јанко је са Салком из кафане кретао. Он их је и прославио у Београду, где су у Скадарлији, престоничку публику остављали без даха. Музици Цицварића нису одолели ни остали уметници – Раде Драинац, Станислав Винавер, Оскар Давичо, Стеван Чалић.

Кафана „Девет дирека“ била боемско стециште (Извор: Међуопштински историјски архив Шабац)

Сваки од ових самоуких музичара био је специјалиста за одређене тонове. Солисту је пратило мноштво инструмената и гласова, одевених у стару мачванску народну ношњу. Кад су се из Великог рата вратили, променила се и мода. Фесове су заменили шеширима, а опанке ципелама. У њиховом оркестру нису певале жене, то је било правило. А њихове даме, биле су домаћице и никада нису радиле.
– Баба ми је била домаћица, јер код нас у фамилији нико није давао женама да раде. Све су жене биле домаћице. Они су зарађивали и није било потребе – прича Авдо Цицварић, који је и сам музичар.
А зарађивали су толико, да новац за њих није имао вредност. Од Цицварића је остао обичај да се музичари ките новцем и дукатима, који су по завршетку весеља настављали да троше у истој кафани.
– Нису знали колико зарађују. Бака Славуј је, причао ми је деда, бацао новац и дукате. Играо се са њима. А умели су и да потроше, такви су људи били.

Они су створили музику на овом простору (Извор: Међуопштински историјски архив Шабац)

Били су мајстори да направе жељени штимунг. Имали су много песама на репертоару, а највише су се певале „Рујна зора“, „Играли се врани коњи“, „Ој, девојко моја“, „Мила моја Ката“, „Јелена момо“, „Ангелина, бела Гркињо“, „Од како је Бања Лука постала“, „Мој комшија ћер удаје“, „Ој јаворе“, и надалеко познато „Цицварића коло“.
За време балканских и Првог светског рата, солидаришући се са страдалим српским народом, своје инструменте понели су у ровове на фронту. Били су посебно почаствовани када су, 1918. године, позвани да у Београду, пред краљем и чувеним војводама, учествују у централној свечаности поводом пробоја Солунског фронта, а крајем исте године, и у Шапцу су ослободиоце радосно дочекали. Убрзо настављају турнеју,а у Прагу су 1923. снимили и нову грамофонску плочу.
Први су запевали и дирљиву тужбалицу поводом смрти краља Александра Карађорђевића, а писмом им се лично захвалила краљица Марија.

Оркестар Пенце Цицварића (Фото: приватна архива)

Пред Други светски рат капелник Дружине постао је Омер Пенцо Цицварић. Са Пенцом су Цицварићи повратили стару славу. Био је изузетан музичар, а својим оркестром и свирком, Пенцо је задивио европски Праг и суседне земље. Посебно је остао у сећању одлазак Цицварића у Београд, 1951. године, на позив Управе ФК Мачва, како би дизали морал шабачким фудбалерима и навијачима на прволигашкој утакмици са Црвеном звездом. Тако је Мачва, и уз помоћ својих Цицварића, остварила неочекивану победу над противником.

Улица Цицварића у шабачкој Мали (Фото: Дистрикт)

Нажалост, средином априла 1965. године Омер Пенцо умире. Његовом испраћају присуствовало је мноштво Шапчана, који су се, овом приликом опростили и од једне ере, која се више никада неће поновити.
Драгоцене успомене, последњи вођа Цицварића за живота делио је са унуком Авдом, поносним на чињеницу да је његов деда крај дочекао уз музику.
– Деда је свашта радио, свирао јесте, али је пре рата, на пример држао кафану, где нам је породична кућа, у рату су то Немци запалили. После је отворио продавницу, пиљарницу, па је купио имање у Кленку, где је узгајао стоку, а увече је свирао. Није волео да седи, тражио је само нешто да ради. Тако је и отишао, са виолином. На наступу му је позлило, имао је инфаркт и после неколико дана нас је напустио – сећа се.

Авдо свира кларинет и клавир (Фото: приватна архива)

Након Омера Пенце, Цицварићи се више никада нису окупили.
– Након деде, мој отац Муја хтео је да обнови оркестар, и отишли су за Београд, на Калемегдан да свирају, али то није могло да се одржи. Отац није био задовољан. Деда је био нешто посебно, имао је другачији репертоар, нико није могао да га замени. Сви су они певали, али није то било као што је он радио и отац се убрзо пензионисао.
У време када је група престала са радом, Авдо Цицварић стасавао је у музичара, али дух времена више није био исти.
– Када сам ја 1967. завршио Музичку школу у Шапцу и почео да свирам, од моје породице више се нико није бавио музиком. Имао сам жељу, али нисам могао ништа да направим сам. Моја браћа од стричева бавили су се неким другим пословима, а не музиком. Онда сам у Београду у Удружењу естрадних уметника отишао на аудицију и тамо сам почео да радим. Свирао сам клавир и кларинет – није ме привлачила виолина. У Горњем Милановцу сам се запослио у Културном центру и оженио и ту сам остао – закључује последњи од Цицварића своју породичну сторију.

Авдо са професорком Даром Кнежевић у Музичкој школи (Фото: приватна архива)

Композитор Милутин Поповић Захар дуго је истраживао историјат и музичку еволуцију Цицварића. У једном интервјуу изјавио је да мало ко зна да су управо они компоновали „Свилен конац“ и први пут ову композицију снимили 1929. године. Познати композитор често је истицао важност Цицварића за стварање музике у духу изворне усмене музичке традиције Србије и Балкана, те да су „хроничари једног времена у којем се кроз њихове песме јасно као на длану осећа дух времена у којем су живели“. Као аргумент овоме наводи њихове патриотске песме „На Шабац је ударио Шваба“, и оне у којима се приказује „слатки живот шабачких новопечених парајлија“,  попут „Пошетали шабачки трговци“.

Радни век провео у Културном центру Милановца (Фото: приватна архива)

Део њихове драгоцене музичке баштине, прилагођене годинама које су долазиле, у својим извођењима сачувао је Оркестар „Стари звуци“, који је, у свом стилу, наставио оно што су Цицварићи давно пре њих започели.
– Када сам почео да свирам у Старим звуцима 1977. године, музички уредник у Радио-телевизији „Шабац“, био је Мића Пантелић. Он нам је на ухеру тракашу магнетофону пуштао снимке музичара из тог времена, па и Цицварића. Тако смо скидали мелодије, а Мића је и умео да пева на тај њихов начин. Много је њихових песама које су Стари звуци свирали. Најпознатија је „Пошетали шабачки трговци“ – прича дугогодишњи члан овог вокално-инструменталног састава Ибро Ахметовић.
Њихови почеци значили су обнављање музичке културе у Шапцу, која је престала са Цицварићима.
– После Пенце остали су неки људи – Мемо Гардић, Алија Вештац, који су свирали у њиховом стилу, али до Старих звука није било музичке групе која је свирала нешто слично. Разлика у односу на Цицвариће је што су Старе звуке оформили наставници музичког, музички писмени људи, и наш стил певања је другачији од њиховог – објашњава познати шабачки хармоникаш.
Без обзира на форму, музика Цицварића трајаће још дуго.

Из серијала “Знаменитих траг”. Пројекат је суфинансиран из буџета Републике Србије – Министарство културе и информисања. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.

Свидео вам се текст?
Поделите текст са пријатељима