Mnogo je velikih imena prošlo kroz Šabac. Neki su u njemu rođeni , odrasli, školovali se, živeli i stvarali, mnogi su otišli iz njega da se nikada više ne vrate, a gotovo svi su ostavili barem neki trag u vezi sa gradom na Savi, neko pisano sećanje.
Malo je poznato da je i Dušan Matić (1898–1980), akademik, prevodilac, književnik, jedan od najznačajnijih predstavnika srpskog nadrealizma uz Marka Ristića, Milana Dedinca, Oskara Daviča i Aleksandra Vuča, proveo dve godine u klupama Šabačke gimnazije, sve dok njegove školske dane u ovom gradu nije prekinuo Prvi svetski rat kada 1914. godine sa majkom prešao u Kruševac. Iako je samo dve godine proveo ovde, on je Šapcu posvetio snažne stihove kao svedočanstvo o utisku koji je ovaj grad ostavio na njega, a koji ga je pratio tokom čitavog života.
Dušan Matić, dobitnik Disove nagrade 1972. godine. Bio je član Srpske akademije nauka i umetnosti, pripadnik beogradskog nadrealističkog kruga (Foto: http://www.cacak-dis.rs)
Dušan Matić, dobitnik Disove nagrade 1972. godine. Bio je član Srpske akademije nauka i umetnosti, pripadnik beogradskog nadrealističkog kruga (Foto: http://www.cacak-dis.rs)
SAMO JEDNA REČ
Samo jedna reč još može
može biti
može
da nas isceli
samo jedna reč
u razrokoj svetlosti dana
samo Šabac
Kada su tekstovi posvećeni zavičaju ili voljenim predelima u pitanju, navikli smo na lamente, pripovetke, eseje, putopise. Ova pesma specifična je jer na potpuno drugačiji način, vrlo sažeto, bez ikakvih retoričkih veličanja govori o osećanju sigurnosti koju pesniku pruža jedno mesto. Šabac je u Matićevoj pesmi postao metafora spasenja u „razrokoj svetlosti dana“, i kao simbol isceljenja i nade našao se usred spretne nadrealističke minijature. Ovih nekoliko stihova idealan su podstrek da se zapitamo koja bismo to osećanja doveli u vezu sa voljenim gradom.
