Много је великих имена прошло кроз Шабац. Неки су у њему рођени , одрасли, школовали се, живели и стварали, многи су отишли из њега да се никада више не врате, а готово сви су оставили барем неки траг у вези са градом на Сави, неко писано сећање.
Мало је познато да је и Душан Матић (1898–1980), академик, преводилац, књижевник, један од најзначајнијих представника српског надреализма уз Марка Ристића, Милана Дединца, Оскара Давича и Александра Вуча, провео две године у клупама Шабачке гимназије, све док његове школске дане у овом граду није прекинуо Први светски рат када 1914. године са мајком прешао у Крушевац. Иако је само две године провео овде, он је Шапцу посветио снажне стихове као сведочанство о утиску који је овај град оставио на њега, а који га је пратио током читавог живота.
Душан Матић, добитник Дисове награде 1972. године. Био је члан Српске академије наука и уметности, припадник београдског надреалистичког круга (Фото: хттп://www.cacak-dis.rs)
Душан Матић, добитник Дисове награде 1972. године. Био је члан Српске академије наука и уметности, припадник београдског надреалистичког круга (Фото: хттп://www.цацак-дис.рс)
САМО ЈЕДНА РЕЧ
Само једна реч још може
може бити
може
да нас исцели
само једна реч
у разрокој светлости дана
само Шабац
Када су текстови посвећени завичају или вољеним пределима у питању, навикли смо на ламенте, приповетке, есеје, путописе. Ова песма специфична је јер на потпуно другачији начин, врло сажето, без икаквих реторичких величања говори о осећању сигурности коју песнику пружа једно место. Шабац је у Матићевој песми постао метафора спасења у „разрокој светлости дана“, и као симбол исцељења и наде нашао се усред спретне надреалистичке минијатуре. Ових неколико стихова идеалан су подстрек да се запитамо која бисмо то осећања довели у везу са вољеним градом.
