Panađuri ili vašari u Šapcu održavaju se gotovo dva puna veka, „o Mitrovdanu, Đurđevdanu i Petrovdanu“, a potom za Malu Gospojinu. Državnom uredbom zakonski su ustanovljeni 1839. godine, ali su velike praznične trgovine organizovane i mnogo ranije. Najpre se na njima prodavala isključivo stoka, zatim i domaći i inostrani proizvodi, a sa razvojem grada vašar prerasta u najveću pijacu ovog dela Srbije, pa i Balkana, izlog svega i svačega na otvorenom, višednevnu raznoliku feštu pod šatorima, mesto za kupovinu, zabavu, gledanje i čuđenje.
O ovom jedinstvenom spektaklu čuvene je stihove spevao pesnik Mika Antić u pesmi „Vašar”.
„Hoćemo li u Šabac,
na vašar?”
„Kakav Šabac? Kakav vašar!
Ni sanjali nismo.
Na vašaru šatra, a u šatri tezga.
A na tezgi prstenje,
ogrlice i đinđuve,
grivne, perle i lančići,
i broševi i češljevi,
dugmad, kopče, ukosnice,
pojasevi od srebra
i prsluci od srme.”
Do svega ovoga nije došlo slučajno. Geografski položaj Šapca uticao je da grad na desnoj obali Save bude na raskrsnici trgovine i zbivanja, mestu gde se ukrštaju suvozemni i rečni putevi koji povezuju velika privredna područja i značajna tržišta. Prvi pomen o panađuru je iz 14. veka, u Ravaničkoj povelji kneza Lazara, kojom on navodi neka sela Mačve i prihode koji se daju manastiru Ravanica od tamošnjih panađura.
Još od srednjeg veka, a naročito od vremena Prvog srpskog ustanka, razvijala se trgovina. Između 1533. i 1548. godine godine promet se obavljao na šabačkom trgu i na šabačkoj skeli, koji kao mesto vašara i panađura opstaju i za vreme turske vlasti – navodi se u studiji o najpoznatijem vašaru na Balkanu mr Ljiljane Grčić.
U Srbiji je bilo dve vrste vašara – marveni, gde se prodavala stoka i domaći proizvodi kao u Topoliku, kod Šapca, poljani prekoputa buduće fabrike „Zorka“ i obični, gde su se prodavali domaći, pa i strani, zanatlijski i drugi proizvodi, kao u Loznici, Valjevu, Ćupriji, Požegi, Ivanjici, Zaječaru. Marveni su trajali kraće, samo tri dana, u odnosu na ove druge koji su trajali pet dana.
Polovinom 19. veka pogranični položaj Šapca prema Austriji i Turskoj omogućio je šabačkim trgovcima poslovne veze, ne samo sa zaleđem, već i sa Bečom, Peštom i Trstom. Panađuri u Srbiji prvi put su zakonski ustanovljeni Uredbom o držanju panađura od 13. jula 1839. godine. Tada su uvedeni novi i potvrđeni stari panađuri u 17 mesta, između ostalih i vašar na Đurđevdan na Topoliku.
„To je uglavnom bio stočni vašar, ali je donošena i druga roba, na primer oružje (puške i sl.)“ – stoji u trećem tomu kapitalnog dela „Šabac u prošlosti“.
Prihod sa vašara, tzv. panađurski prihod, utvrđen je tek 1835. godine. Taksu na samom vašaru naplaćivali su činovnici koje je Načelstvo izaslalo. Oni su bili smešteni na sredini vašara, i kao tzv. komesari vašara, naplaćivali taksu i regulisali rad. Prema evidenciji, najveći prihod su doneli vašari u 1836 – 51.200 groša.
Vremenom su se i na vašaru u Topliku počeli prodavati inostrani proizvodi, što je ometalo prodaju domaćih, tako da se Opštinski odbor za trgovinu morao umešati i zabraniti prodaju inostranih proizvoda. Zabrana je imala samo kratkotrajno dejstvo, jer se vremenom počelo donositi sve više ovakve robe. Međutim, prihodi su bili sve manji što je dovelo do uvođenja Zakona o panađurima 1859. godine u kom se, kao kriterijum za održavanje, tražilo da prihodu budu dvostruko veći od rashoda.
Cene na Šabačkom vašaru bile su više nego na pijacama i trgovinama širom Srbije. To bi značilo da je vašar bio posećen, uprkos toj nelogičnosti u cenama. Posetioci iz okolnih sela i gradova dolazili su barem da bi videli šta se nudi na šabačkim vašarima. A slavio se Đurđevdanski od 6. do 8. maja, i Petrovdanski od 12. do 14. jula.
S druge strane, i Šapčani su bili ljubitelji ovih velikih sajmova, pa su posećivali i druge vašare, u Osijeku, Šopronju i Pešti.
Početkom 20. veka uveden je i vašar za Malu Gospojinu, koji je održavan na Mihailovcu, tada hipodromu Drinosavskog kola jahača „Knez Mihailo“. Tradiciju obeležavanja Male Gospojine u grad je donelo stanovništvo sa sela. Posle Prvog svetskog rata izostavljena su prva dva vašara i ostao je samo vašar posvećen rođenju Presvete Bogorodice, koji se praznovao od 21. do 23. septembra. Neposredno pred napad fašističke Nemačke na Jugoslaviju, šabačkoj opštini je stiglo odobrenje da se mogu održavati još dva vašara, ali je Malogospojinski jedini „preživeo“ ratne godine.
Zanimljiv opis Malogospojinskog panađura beleži Šabački glasnik iz septembra 1935. godine:
„U Šapcu je održan trodnevni panađur – 21, 22. i 23. ovog meseca. Kako je bilo lepo vreme, to je panađur ispao preko svakog očekivanja – odlično. Poseta je bila obilna, tako da je bilo posetilaca iz celog Podrinskog okruga, Srema i Bosne…Najbolje su prošle šatradžije, kafedžije i licideri. Trango-frango i razne lutrije, cirkusi i ringišpili, takođe su dobro prošli – piše Šabački glasnik i izdvaja jednu „ružnu“ pojavu na koju apeluje da treba obratiti pažnju ubuduće:
„Veliki broj dece i mladića kupovali su „kutlače“, i sa njima udarali mlađi ženski svet. Ali, Boga mi, ni ženske nisu ostajale dužne, tako da je vašarište ličilo na neko „bojište“.
Pre više od pola veka na ulicama Šapca na damama mogla se videti lepa marama, suknja, pregača, košulja a ponekad i jelek – deo narodne nošnje. Sve je bilo proizvod domaće radinosti, a šnajderke su iz glave izbacivale modele. Opanci su se podrazumevali za svečane prilike. Ta prilika bila je vašar, mesto gde je trebalo da se bude viđen i zapažen. Za tu svečanost šila se nova garderoba jer je to bilo mesto upoznavanja i odabir prilike za ženidbu i udaju. Suknje su bile ispod kolena, a košulje sa visokim kopčanjem. Preko košulje oblačili su se džemperi ili sakoi.
Stari Šapčani nikada nisu odlazili na Malogospojinski vašar prvi dan, već su veče uoči Male Gospojine svoje porodice izvodili u kafane na večere ili tamo sklapali važne trgovačke poslove. Vek kasnije sve se promenilo. Šabački vašar je postao zabavni park, trgovina svim i svačim na otvorenom, turistička manifestacija, društveni fenomen i prepoznatljivo obeležje grada. Na njega dolaze i gospoda i gospođe po nekoliko puta dnevno, i tako desetak dana. Za to vreme gradske ulice i kafići su prazni.
