Панађури или вашари у Шапцу одржавају се готово два пуна века, „о Митровдану, Ђурђевдану и Петровдану“, а потом за Малу Госпојину. Државном уредбом законски су установљени 1839. године, али су велике празничне трговине организоване и много раније. Најпре се на њима продавала искључиво стока, затим и домаћи и инострани производи, а са развојем града вашар прераста у највећу пијацу овог дела Србије, па и Балкана, излог свега и свачега на отвореном, вишедневну разнолику фешту под шаторима, место за куповину, забаву, гледање и чуђење.
О овом јединственом спектаклу чувене је стихове спевао песник Мика Антић у песми „Вашар”.
„Хоћемо ли у Шабац,
на вашар?”
„Какав Шабац? Какав вашар!
Ни сањали нисмо.
На вашару шатра, а у шатри тезга.
А на тезги прстење,
огрлице и ђинђуве,
гривне, перле и ланчићи,
и брошеви и чешљеви,
дугмад, копче, укоснице,
појасеви од сребра
и прслуци од срме.”
До свега овога није дошло случајно. Географски положај Шапца утицао је да град на десној обали Саве буде на раскрсници трговине и збивања, месту где се укрштају сувоземни и речни путеви који повезују велика привредна подручја и значајна тржишта. Први помен о панађуру је из 14. века, у Раваничкој повељи кнеза Лазара, којом он наводи нека села Мачве и приходе који се дају манастиру Раваница од тамошњих панађура.
Још од средњег века, а нарочито од времена Првог српског устанка, развијала се трговина. Између 1533. и 1548. године године промет се обављао на шабачком тргу и на шабачкој скели, који као место вашара и панађура опстају и за време турске власти – наводи се у студији о најпознатијем вашару на Балкану мр Љиљане Грчић.
У Србији је било две врсте вашара – марвени, где се продавала стока и домаћи производи као у Тополику, код Шапца, пољани прекопута будуће фабрике „Зорка“ и обични, где су се продавали домаћи, па и страни, занатлијски и други производи, као у Лозници, Ваљеву, Ћуприји, Пожеги, Ивањици, Зајечару. Марвени су трајали краће, само три дана, у односу на ове друге који су трајали пет дана.
Половином 19. века погранични положај Шапца према Аустрији и Турској омогућио је шабачким трговцима пословне везе, не само са залеђем, већ и са Бечом, Пештом и Трстом. Панађури у Србији први пут су законски установљени Уредбом о држању панађура од 13. јула 1839. године. Тада су уведени нови и потврђени стари панађури у 17 места, између осталих и вашар на Ђурђевдан на Тополику.
„То је углавном био сточни вашар, али је доношена и друга роба, на пример оружје (пушке и сл.)“ – стоји у трећем тому капиталног дела „Шабац у прошлости“.
Приход са вашара, тзв. панађурски приход, утврђен је тек 1835. године. Таксу на самом вашару наплаћивали су чиновници које је Начелство изаслало. Они су били смештени на средини вашара, и као тзв. комесари вашара, наплаћивали таксу и регулисали рад. Према евиденцији, највећи приход су донели вашари у 1836 – 51.200 гроша.
Временом су се и на вашару у Топлику почели продавати инострани производи, што је ометало продају домаћих, тако да се Општински одбор за трговину морао умешати и забранити продају иностраних производа. Забрана је имала само краткотрајно дејство, јер се временом почело доносити све више овакве робе. Међутим, приходи су били све мањи што је довело до увођења Закона о панађурима 1859. године у ком се, као критеријум за одржавање, тражило да приходу буду двоструко већи од расхода.
Цене на Шабачком вашару биле су више него на пијацама и трговинама широм Србије. То би значило да је вашар био посећен, упркос тој нелогичности у ценама. Посетиоци из околних села и градова долазили су барем да би видели шта се нуди на шабачким вашарима. А славио се Ђурђевдански од 6. до 8. маја, и Петровдански од 12. до 14. јула.
С друге стране, и Шапчани су били љубитељи ових великих сајмова, па су посећивали и друге вашаре, у Осијеку, Шопроњу и Пешти.
Почетком 20. века уведен је и вашар за Малу Госпојину, који је одржаван на Михаиловцу, тада хиподрому Дриносавског кола јахача „Кнез Михаило“. Традицију обележавања Мале Госпојине у град је донело становништво са села. После Првог светског рата изостављена су прва два вашара и остао је само вашар посвећен рођењу Пресвете Богородице, који се празновао од 21. до 23. септембра. Непосредно пред напад фашистичке Немачке на Југославију, шабачкој општини је стигло одобрење да се могу одржавати још два вашара, али је Малогоспојински једини „преживео“ ратне године.
Занимљив опис Малогоспојинског панађура бележи Шабачки гласник из септембра 1935. године:
„У Шапцу је одржан тродневни панађур – 21, 22. и 23. овог месеца. Како је било лепо време, то је панађур испао преко сваког очекивања – одлично. Посета је била обилна, тако да је било посетилаца из целог Подринског округа, Срема и Босне…Најбоље су прошле шатраџије, кафеџије и лицидери. Транго-франго и разне лутрије, циркуси и рингишпили, такође су добро прошли – пише Шабачки гласник и издваја једну „ружну“ појаву на коју апелује да треба обратити пажњу убудуће:
„Велики број деце и младића куповали су „кутлаче“, и са њима ударали млађи женски свет. Али, Бога ми, ни женске нису остајале дужне, тако да је вашариште личило на неко „бојиште“.
Пре више од пола века на улицама Шапца на дамама могла се видети лепа марама, сукња, прегача, кошуља а понекад и јелек – део народне ношње. Све је било производ домаће радиности, а шнајдерке су из главе избацивале моделе. Опанци су се подразумевали за свечане прилике. Та прилика била је вашар, место где је требало да се буде виђен и запажен. За ту свечаност шила се нова гардероба јер је то било место упознавања и одабир прилике за женидбу и удају. Сукње су биле испод колена, а кошуље са високим копчањем. Преко кошуље облачили су се џемпери или сакои.
Стари Шапчани никада нису одлазили на Малогоспојински вашар први дан, већ су вече уочи Мале Госпојине своје породице изводили у кафане на вечере или тамо склапали важне трговачке послове. Век касније све се променило. Шабачки вашар је постао забавни парк, трговина свим и свачим на отвореном, туристичка манифестација, друштвени феномен и препознатљиво обележје града. На њега долазе и господа и госпође по неколико пута дневно, и тако десетак дана. За то време градске улице и кафићи су празни.
