Kuća šabačkog teatra, Zanatski dom u Karađorđevoj 22 ima važnu predistoriju i još važniji epilog. Zgrada koja danas predstavlja spomenik kulture sagrađena je dobrovoljnim prilozima 1934. godine na inicijativu Pevačkog društva Zanatlija, kao mesto u kome će se omladina vaspitavati. Među onima koji su dali prilog i upisali se u spomen-ploču dobrotvora bila je i čuvena glumica Žanka Stokić, što je možda naslutilo dalja zbivanja.
U novom prostoru, pred rat, predstave je kratko izvodilo Diletantsko pozorište Janko Veselinović, da bi Narodnooslobodilački odbor 1. novembra 1944. osnovao Narodno pozorište. Publika nije dugo čekala – već narednog meseca premijerno je izveden komad Noćna smotra. Tako je sredinom decembra, te posleratne godine, zgrada na kojoj i danas stoje Čalićeve alegorijske figure onih čije ruke zlata vrede, i zvanično postala dom glumačkog zanata i simbol umetnosti u našem gradu.
U decenijama koje su usledile Šapčani su znalački uživali u klasičnom, koliko i u modernom repertoaru svog teatra, s posebnim, čivijaškom duhu svojstvenom, odnosom prema komediji. Dok se o nastupima šabačkog ansambla s oduševljenjem govorilo u svim državama bivše republike, na ovim daskama smenjivale su se lokalne i jugoslovenske glumačke veličine, predstave su stvarala najznačajnija rediteljska imena, a domaća i inostrana kritika ovde je lomila koplja, jer imala je i zbog čega.
U zlatno doba ove ustanove vraća nas prvak Šabačkog pozorišta Ivan Tomašević. U teatar grada na Savi, iz rodnog Valjeva, sa samo 20 godina, došao je na poziv tadašnjeg direktora Petra Beljića. Za četiri decenije, koliko nosi repertoar svoje druge kuće, igrao je u preko 200 predstava, ali se prvih – Luminacije, Smrtonosne motoristike i Prošlog leta u Čulinsku, seća s nostalgijom.
– Pozorište je već tada značilo dosta na kulturnoj mapi Srbije, imalo je prepoznatljiv, kvalitetan ansambl: Zaga Isaković, Jelica Vojinović, Branka Crnomarković, Zorica Lazić, Aleksandra Gavanski, Rade Mihailović, Cane Firaunović, Slavko Pušić, Radomir Pavlov, Petar Lazić, Slobodan Despotović, Borivoje Božanić, Cane Firaunović, Mladen Ognjanović. I mnogi popularni glumci stare Jugoslavije gostovali su u predstavama našeg pozorišta – kaže Tomašević.
Najveći ugled i prosperitet imalo je za vreme uprave Zlatice Popović. Za 17 njenih pozorišnih godina – od 1983. do 2000, pripremljene su 102 premijere i osvojeno 112 nagrada.
– Ona je tada počela da dovodi mlade i perspektivne reditelje – Branislava Mićunovića, Aleksandra Lukača, Nikitu Milivojevića, Radoslava Milenkovića, Kokana Mladenovića. Tragala je za tekstovima koji do tada nisu bili objavljeni – Pivara, po tekstu Slobodana Zečević, a u režiji Aleksandra Lukača, odjeknula je u celoj Jugoslaviji. Pre toga komad je dugo stajao, nije bilo hrabrosti da se postavi na scenu. Sledeće godine urađena je predstava istog pisca – Selektor, koja je pobedila na Festivalu Joakim Vujić – priča glumac.
Tih godina Šabačko pozorište napravilo je veliki uspeh na polju drame, a komedije Aleksandra Đorđevića bile su bez premca na Danima komedije u Jagodini. Šabački ansambl bio je prepoznatljiv u čitavoj Jugoslaviji.
– Čuvene su naše turneje u to vreme – Crna Gora, Hrvatska, Bosna i Hercegovina, Makedonija, Slovenija, gostovanja su se smenjivala, predstave začas dođu do stotog igranja. Ali nisu sva pozorišta mogla tako. Šabačko pozorište je svuda bilo rado viđeno, i u mnogim mestima naše gostovanje je bilo kulturni događaj – seća se prvak Šabačkog pozorišta.
Šapčani, na svojim daskama navikli na domaće i laureate najznačinijih imena jugoslovenskog glumišta poput Ljube Tadića, Radeta Šerbedžije, Ružice Sokić, Miše Janketića, imali su reputaciju iskusne publike, pred kojom gostujući glumci, pored ovacija, ponekad dožive i tremu.
– Ljudi su znali svoja mesta za premijeru, reprizu, gostujuće predstave, a festivale u drugim gradovima doživljavali su kao sportska nadmetanja, zaustavljali bi nas na ulici i pitali jesmo li prvi, hoćemo li pobediti. Poseta je bila veća, komentarisalo se odgledano. Zahvaljujući tradiciji, deca su od obdnaništa bila upućivana u pozorište, imala svoj ukus i sud. Za vreme bombardovanja igrali smo besplatne predstave u podne. Tada se, recimo, dešavalo da po stotinu ljudi ostane napolju – kaže Tomašević i dodaje da su u takvoj atmosferi i glumci produktivniji.
– Kada smo radili npr. Pivaru i Selektora, probe bismo imali od 18 do 22 časa, onda smo odlazili u Hotel Slobodu na pauzu, gde smo nastavljali da razgovaramo o predstavi i u ponoć se opet vraćali u pozorište da nastavimo sa radom. U to najbolje vreme, kada smo imali po šest premijera godišnje, plus dve predstave za decu, bilo je neuporedivo više putovanja, igranja, dešavalo se da igramo i po šest predstava u danu na gostovanjima. To je nešto što glumce drži na okupu – zaključuje on.
Svoj vrhunac Pozorište je doživelo osamdesetih, sa jedinstvenim festivalom – Svečanosti Ljubiša Jovanović, u znak sećanja na glumačkog barda, o čijem talentu je i Andrić ispisao izuzetne reči.
– Glavna nagrada bila je medalja Ljubiše Jovanovića za najboljeg glumca pozorišne produkcije za tu godinu u Jugoslaviji. Za vreme festivala tu bi se okupljao krem tadašnjih uglednih ličnosti iz kulture i pozorišne kritike, režije. Oni su komentarisali revnosno, pisali, i to je mnogo značilo za pozorište i za glumce, naročito za mlade glumce koji su tako mogli dosta da nauče – ocenjuje Ivan Tomašević.
Festival se održavao do dvehiljaditih, kada je, umesto same ustanove, imenom čuvenog glumca nazvana njena Velika scena, a zgrada na uglu Karađorđeve i Vlade Jovanović postala Šabačko pozorište. Deceniju i po kasnije Šabac dobija Festival Pozorišno proleće, koji je za pet godina održavanja opravdao reputaciju svog prethodnika i postao prestižna kulturna manifestacija.
Ćelava pevačica sa 27 godina staža, jedna je od najduže igranih predstava u Srbiji, za Ožalošćenu porodicu uvek se traži karta više, Perikle je osvojio sve što se moglo osvojiti, a velikedrame tek predstoje. Nedavno je slavljen značajan jubilej – 180 godina postojanja pozorišne umetnosti u ovom kraju, a povodom Dana državnosti u februaru Šabačko pozorište dobilo je zasluženo priznanje – Sretenjski orden trećeg stepena za naročite zasluge u oblasti kulture. Priznanja je bilo i biće, a na publici je sve ostalo.
Iz serijala NASLEĐA TRAG. Projekat je sufinansiran iz budžeta Grada Šapca. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
