Кућа шабачког театра, Занатски дом у Карађорђевој 22 има важну предисторију и још важнији епилог. Зграда која данас представља споменик културе саграђена је добровољним прилозима 1934. године на иницијативу Певачког друштва Занатлија, као место у коме ће се омладина васпитавати. Међу онима који су дали прилог и уписали се у спомен-плочу добротвора била је и чувена глумица Жанка Стокић, што је можда наслутило даља збивања.
У новом простору, пред рат, представе је кратко изводило Дилетантско позориште Јанко Веселиновић, да би Народноослободилачки одбор 1. новембра 1944. основао Народно позориште. Публика није дуго чекала – већ наредног месеца премијерно је изведен комад Ноћна смотра. Тако је средином децембра, те послератне године, зграда на којој и данас стоје Чалићеве алегоријске фигуре оних чије руке злата вреде, и званично постала дом глумачког заната и симбол уметности у нашем граду.
У деценијама које су уследиле Шапчани су зналачки уживали у класичном, колико и у модерном репертоару свог театра, с посебним, чивијашком духу својственом, односом према комедији. Док се о наступима шабачког ансамбла с одушевљењем говорило у свим државама бивше републике, на овим даскама смењивале су се локалне и југословенске глумачке величине, представе су стварала најзначајнија редитељска имена, а домаћа и инострана критика овде је ломила копља, јер имала је и због чега.
У златно доба ове установе враћа нас првак Шабачког позоришта Иван Томашевић. У театар града на Сави, из родног Ваљева, са само 20 година, дошао је на позив тадашњег директора Петра Бељића. За четири деценије, колико носи репертоар своје друге куће, играо је у преко 200 представа, али се првих – Луминације, Смртоносне мотористике и Прошлог лета у Чулинску, сећа с носталгијом.
– Позориште је већ тада значило доста на културној мапи Србије, имало је препознатљив, квалитетан ансамбл: Зага Исаковић, Јелица Војиновић, Бранка Црномарковић, Зорица Лазић, Александра Гавански, Раде Михаиловић, Цане Фирауновић, Славко Пушић, Радомир Павлов, Петар Лазић, Слободан Деспотовић, Боривоје Божанић, Цане Фирауновић, Младен Огњановић. И многи популарни глумци старе Југославије гостовали су у представама нашег позоришта – каже Томашевић.
Највећи углед и просперитет имало је за време управе Златице Поповић. За 17 њених позоришних година – од 1983. до 2000, припремљене су 102 премијере и освојено 112 награда.
– Она је тада почела да доводи младе и перспективне редитеље – Бранислава Мићуновића, Александра Лукача, Никиту Миливојевића, Радослава Миленковића, Кокана Младеновића. Трагала је за текстовима који до тада нису били објављени – Пивара, по тексту Слободана Зечевић, а у режији Александра Лукача, одјекнула је у целој Југославији. Пре тога комад је дуго стајао, није било храбрости да се постави на сцену. Следеће године урађена је представа истог писца – Селектор, која је победила на Фестивалу Јоаким Вујић – прича глумац.
Тих година Шабачко позориште направило је велики успех на пољу драме, а комедије Александра Ђорђевића биле су без премца на Данима комедије у Јагодини. Шабачки ансамбл био је препознатљив у читавој Југославији.
– Чувене су наше турнеје у то време – Црна Гора, Хрватска, Босна и Херцеговина, Македонија, Словенија, гостовања су се смењивала, представе зачас дођу до стотог играња. Али нису сва позоришта могла тако. Шабачко позориште је свуда било радо виђено, и у многим местима наше гостовање је било културни догађај – сећа се првак Шабачког позоришта.
Шапчани, на својим даскама навикли на домаће и лауреате најзначинијих имена југословенског глумишта попут Љубе Тадића, Радета Шербеџије, Ружице Сокић, Мише Јанкетића, имали су репутацију искусне публике, пред којом гостујући глумци, поред овација, понекад доживе и трему.
– Људи су знали своја места за премијеру, репризу, гостујуће представе, а фестивале у другим градовима доживљавали су као спортска надметања, заустављали би нас на улици и питали јесмо ли први, хоћемо ли победити. Посета је била већа, коментарисало се одгледано. Захваљујући традицији, деца су од обднаништа била упућивана у позориште, имала свој укус и суд. За време бомбардовања играли смо бесплатне представе у подне. Тада се, рецимо, дешавало да по стотину људи остане напољу – каже Томашевић и додаје да су у таквој атмосфери и глумци продуктивнији.
– Када смо радили нпр. Пивару и Селектора, пробе бисмо имали од 18 до 22 часа, онда смо одлазили у Хотел Слободу на паузу, где смо настављали да разговарамо о представи и у поноћ се опет враћали у позориште да наставимо са радом. У то најбоље време, када смо имали по шест премијера годишње, плус две представе за децу, било је неупоредиво више путовања, играња, дешавало се да играмо и по шест представа у дану на гостовањима. То је нешто што глумце држи на окупу – закључује он.
Свој врхунац Позориште је доживело осамдесетих, са јединственим фестивалом – Свечаности Љубиша Јовановић, у знак сећања на глумачког барда, о чијем таленту је и Андрић исписао изузетне речи.
– Главна награда била је медаља Љубише Јовановића за најбољег глумца позоришне продукције за ту годину у Југославији. За време фестивала ту би се окупљао крем тадашњих угледних личности из културе и позоришне критике, режије. Они су коментарисали ревносно, писали, и то је много значило за позориште и за глумце, нарочито за младе глумце који су тако могли доста да науче – оцењује Иван Томашевић.
Фестивал се одржавао до двехиљадитих, када је, уместо саме установе, именом чувеног глумца названа њена Велика сцена, а зграда на углу Карађорђеве и Владе Јовановић постала Шабачко позориште. Деценију и по касније Шабац добија Фестивал Позоришно пролеће, који је за пет година одржавања оправдао репутацију свог претходника и постао престижна културна манифестација.
Ћелава певачица са 27 година стажа, једна је од најдуже играних представа у Србији, за Ожалошћену породицу увек се тражи карта више, Перикле је освојио све што се могло освојити, а велике драме тек предстоје. Недавно је слављен значајан јубилеј – 180 година постојања позоришне уметности у овом крају, а поводом Дана државности у фебруару Шабачко позориште добило је заслужено признање – Сретењски орден трећег степена за нарочите заслуге у области културе. Признања је било и биће, а на публици је све остало.
Из серијала НАСЛЕЂА ТРАГ. Пројекат је суфинансиран из буџета Града Шапца. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.