U vreme kad je zvuk bio luksuz, Vasa Stanković Andolija stekao je slavu. Zbog zanosnog glasa prozvali ga slavuj, a zbog gospodskog držanja, kraljevskih privilegija i talenta plaćanog dukatima da gudalom i pesmom pogodi dušu, bio je šabački princ. Međutim, ovom princu, važnije od slave i života, bile su patriotske pesme, kojim je vraćao nacionalni moral srpskom narodu pod tuđom čizmom. Zbog toga je često u lancima dolazio kući.
Bio je jedino dete Stankovića u ravničarskom Drenovcu, a godina rođenja mnogim istraživačima ostala je enigma. Na spomeniku stoji daleka 1846, u literaturi se navodi 1852. godina, dok potomci tvrde da je rođen mnogo ranije. Neosporna je samo muzika, koju je ostavio za sobom.
– Muzika ga je vukla od detinjstva. Prekrstio bi dva drveta i pravio se da svira violinu. Kada je to otac video, kupio mu je pravu violinu i sa njom ostaje do kraja – priča praunuk Predrag Stanković.
Talenat nije ostao skriven. Već sa 15 godina osnovao je svoju muzičku družinu, kojoj je bio vođa i kapelnik. Često se kaže da je, zajedno sa Cicvarićima, izumeo muziku u Srbiji. Njegova virtuoznost i inovativnost, lako je pronašla put do publike. Bogati šabački trgovci nisu žalili dukate za jecaje Vasine violine.
„Imao je lep, prijatan, nežan, omamljujući glas i tanani osećaj za pesmu — setnu, tihu meraklijsku. Njegova muzika bila je posebna i specifična. Za razliku od, takođe, čuvenih Cicvarića, muzičara iz šabačke Male, čija je svirka bila nešto odsečnija i rustičnija i uz koju se lumpovalo i ludovalo, uz Andolijinu pesmu se sevdisalo i uživalo. Bila je to muzika koja je razgaljivala srce i dušu, jer je i njima, katkad, trebalo dati oduške“, piše o Andoliji publicista Branko Šašić.
Epitet slavuj najbolje govori o lepoti njegovog glasa. Sa violinom je bio isti slučaj. Za šest decenija muzičkog staža, promenio je samo dve družine, a mnogi su priželjkovali sa Andolijom da sviraju.
– Bio je dobar čovek, sa svima se družio, svi su ga poznavali. Muzikalan, oko njega su se skupljali, svugde je stizao i zato su ga voleli. Bio je atrakcija u gradu zbog svog fijakera – kaže Predragova supruga Snežana Stanković.
Sa suprugom Ginom imao je ćerku Jelku, a o sinu i drugoj ćerki ne zna se gotovo ništa. Kuću na Bairu, Vasa Andolija sagradio je pre više od sto godina, a u skromnom objektu, tik uz stari šabački mlin, odgajilo se dvanaestoro dece njegove Jelke. Većina podataka o njegovom životu zna se iz sećanja Jelkine ćerke, pevačice Menke. Ona je opet o čuvenom dedi pričala sinu i snahi.
– Moja svekrva nasledila je glas i muzikalnost od njega, jedina u porodici. Pričala mi je često o njemu. I sećala se kako je deda Vasa polagao nade u nju. Govorio joj je: „Naslednice moja, ti ćeš da nastaviš mojim putem”. I ona je stvarno počela da peva sa 12 godina, već tada – priča snaha Snežana Stanković.
U trgovačkom Šapcu, koji se razvijao paralelno sa njegovim muzičkim uspehom, Vasa Andolija svirao je često u duetu sa poznatim Cicvarićima. Međutim, njegovi nastupi upamćeni su kao prave male priredbe. Imao je status prvog muzičara ondašnje Srbije. Nadimak Andolija dobio je na osnovu fizičke sličnosti sa tadašnjim poznatim mesarom Andolijom, korpulentnim čovekom, stasa izrazitog poput Vasinog. Takvu figuru isticao je uvek svečanim odelom i elegantnim šeširom.
Pošto ga je kralj Milan čuo 1878. godine u Nišu, uputio mu je poziv da ga prati na putovanjima i svira na dvorskim svečanostima. Istaknute ličnosti zabavljao je i na balovima kralja Aleksandra i kraljice Drage. Nakon tragedije Obrenovića, svirao je i pred kraljevima dinastije Karađorđević. Otud je dobio drugi nadimak – princ.
– Kralj Aleksandar Obrenović slao je fijaker po njega, koji bi ga vozio na dvorsku svečanost. Toliko je cenio njegovu muziku. Zato su ga i prozvali princ. Svirao je i pred Karađorđevićima, pred svim tadašnjim predsednicima opštine Šabac, u Beogradu je svirao u kafanama Dardaneli, Evropi, Kolarcu. Svirao je čak i Nikoli Pašiću – priča praunuk.
Početkom 20. veka u Sarajevu je za jednu internacionalnu muzičku kuću snimio šest ploča, a to su ujedno i prve ploče u Bosni snimljene u to vreme. Na njima su bile pesme: Hajd na vojnu, Magla pala, Hajd na rogalj, Što se sjaji na sred Sarajeva, Ćaurko lepa, Anđelina, bijela Grkilja, Brankova želja, Hajduk Veljko, Prkosa, Ne stoj Rade, Sinoć mi draga dolazi i Dodirni rukom žice. Naslovi dovoljno govore o ljubavnoj i rodoljubivoj tematici njegove poezije.
Patriotski ton pronosio je i van granica Srbije. U Vojvodini i Bosni, u doba aneksione krize bivao je i hapšen pa sa družinom proteravan nazad. Ali za Vasu nije bilo prepreka. U porobljenim gradovima pevao je tajno, izlažući tako život opasnosti. Zbog nacionalnih stremljenja bio je poznat i austrougarskim vlastima. Iz Beča i Pešte stizala su naređenja za hapšenje i zabranu ulaska. Nije bila retkost da ga u lancima oko vrata i ruku vraćaju u Šabac.
– Sa lancima i violinom, njega i družinu prebacivali su preko Drine, u Srbiju. Nekad su ih ostavljali na šabačkoj Carinarnici. Samo da ne dižu bunu u narodu – priča Predrag Stanković.
Na vrhuncu nacionalnog buđenja, svirao je na prenošenju posmrtnih ostataka Branka Radičevića u Sremske Karlovce, zatim u Bugarskoj, Makedoniji, pograničnim mestima severne Srbije. Među njegovim hroničarima, postoji ubeđenje da je sve ovo radio po političkim direktivama Srbije, kako bi, poput narodnih pevača nekada, podizao narodni moral, ovog puta na violini. Svoj instrument nije napuštao ni u zarobljeništvu, gde je proveo Prvi svetski rat.
Nakon rata nije bilo previše mesta za veselje i pesmu, pa je i Vasin glas utihnuo. Sve manje mu je bilo do muzike, koja se nije uklapala u savremene evropske tonove. Vasa Andolija nije mogao i želeo da razume novo vreme. Iako gotovo zaboravljen, na desetogodišnjicu oslobođenja Šapca 1928. godine, uručen mu je Orden Svetog Save V stepena. To je bilo poslednje veliko priznanje za slavnog šabačkog muzičara.
Posle mnogo vremena, 1934. godine nastupao je u Velikoj Kasini. Poslednji put obukao je svečano odelo, i u novim cipelama izašao na ulicu. Kako je imao nezalečenu ranu na nozi, neudobna obuća izazvala je sepsu. Vasa je sa violinom u rukama umro nakon dva dana.
Vest o njegovoj smrti potresla je Šabac, a o tom događaju pisali su i prestonički mediji. Kako je unuka Menka ispričala potomcima, stiglo je čak i saučešće sa dvora. Šabački trgovci nosili su kovčeg, a gimnazijski profesor Ljuba Pavlović i predsednik opštine Petar Grozdić, držali su govor na Kamičkom groblju. Sahranjen je sa svojom violinom.
– Kada je umro, u ovoj kući 12 popova čitalo je opelo. Kuća je bila zaodenuta u crni plašt, a ljudi je bilo mnogo, nije moglo da se prođe. Kada su ga iznosili iz kuće, njegovi muzičari svirali su njegovu muziku. Postavljen je na vojni lafet i povorka je krenula ka crkvi, kolona je bila duga. U crkvi su se Šapčani oprostili od njega, a zatim su se uputili na groblje na Kamičku. Tri dana je bila žalost u gradu za mojim pradedom. Takav je čovek bio – seća se praunuk majčinih reči koja je na dan dedine sahrane imala 12 godina.
Unuci Spomenki (Menki) u amanet je ostavio legendarno prezime, ljubav prema muzici i glas. I zaista, od dvanaestoro unučadi, samo je Menka, pošla stopama dede Vase. Drugi nisu imali priliku. Unuci Vladimir, Lazar i Živan pogubljeni su sa Jevrejima u Zasavici 1941, neka deca umrla su od bolesti nakon zarobljeništva, a zet Marinko, koji je kasnije sahranjen u istu porodičnu grobnicu Stankovića, takođe je streljan.
Mnogi Šapčani lik Vase Andolije poznaju sa ulja na platnu Stevana Čalića. Portret Vase Andolije, dok steže svoju violinu, nastao je 1933. godine, u Čalićevom ateljeu. Ostareli muzičar na ove slikarske seanse dolazio je neizostavno svojim fijakerom. Veliki Andolija bio je umetnička inspiracija i Hakiji Kulenović i Radovanu Mirazoviću, a jedna ulica u Šapcu danas nosi njegovo ime.
Iz serijala „ZNAMENITIH TRAG”. Projekat je sufinansiran iz budžeta Republike Srbije – Ministarstvo kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
