У време кад је звук био луксуз, Васа Станковић Андолија стекао је славу. Због заносног гласа прозвали га славуј, а због господског држања, краљевских привилегија и талента плаћаног дукатима да гудалом и песмом погоди душу, био је шабачки принц. Међутим, овом принцу, важније од славе и живота, биле су патриотске песме, којим је враћао национални морал српском народу под туђом чизмом. Због тога је често у ланцима долазио кући.
Био је једино дете Станковића у равничарском Дреновцу, а година рођења многим истраживачима остала је енигма. На споменику стоји далека 1846, у литератури се наводи 1852. година, док потомци тврде да је рођен много раније. Неоспорна је само музика, коју је оставио за собом.
– Музика га је вукла од детињства. Прекрстио би два дрвета и правио се да свира виолину. Када је то отац видео, купио му је праву виолину и са њом остаје до краја – прича праунук Предраг Станковић.
Таленат није остао скривен. Већ са 15 година основао је своју музичку дружину, којој је био вођа и капелник. Често се каже да је, заједно са Цицварићима, изумео музику у Србији. Његова виртуозност и иновативност, лако је пронашла пут до публике. Богати шабачки трговци нису жалили дукате за јецаје Васине виолине.
„Имао је леп, пријатан, нежан, омамљујући глас и танани осећај за песму — сетну, тиху мераклијску. Његова музика била је посебна и специфична. За разлику од, такође, чувених Цицварића, музичара из шабачке Мале, чија је свирка била нешто одсечнија и рустичнија и уз коју се лумповало и лудовало, уз Андолијину песму се севдисало и уживало. Била је то музика која је разгаљивала срце и душу, јер је и њима, каткад, требало дати одушке“, пише о Андолији публициста Бранко Шашић.
Епитет славуј најбоље говори о лепоти његовог гласа. Са виолином је био исти случај. За шест деценија музичког стажа, променио је само две дружине, а многи су прижељковали са Андолијом да свирају.
– Био је добар човек, са свима се дружио, сви су га познавали. Музикалан, око њега су се скупљали, свугде је стизао и зато су га волели. Био је атракција у граду због свог фијакера – каже Предрагова супруга Снежана Станковић.
Са супругом Гином имао је ћерку Јелку, а о сину и другој ћерки не зна се готово ништа. Кућу на Баиру, Васа Андолија саградио је пре више од сто година, а у скромном објекту, тик уз стари шабачки млин, одгајило се дванаесторо деце његове Јелке. Већина података о његовом животу зна се из сећања Јелкине ћерке, певачице Менке. Она је опет о чувеном деди причала сину и снахи.
– Моја свекрва наследила је глас и музикалност од њега, једина у породици. Причала ми је често о њему. И сећала се како је деда Васа полагао наде у њу. Говорио јој је: „Наследнице моја, ти ћеш да наставиш мојим путем”. И она је стварно почела да пева са 12 година, већ тада – прича снаха Снежана Станковић.
У трговачком Шапцу, који се развијао паралелно са његовим музичким успехом, Васа Андолија свирао је често у дуету са познатим Цицварићима. Међутим, његови наступи упамћени су као праве мале приредбе. Имао је статус првог музичара ондашње Србије. Надимак Андолија добио је на основу физичке сличности са тадашњим познатим месаром Андолијом, корпулентним човеком, стаса изразитог попут Васиног. Такву фигуру истицао је увек свечаним оделом и елегантним шеширом.
Пошто га је краљ Милан чуо 1878. године у Нишу, упутио му је позив да га прати на путовањима и свира на дворским свечаностима. Истакнуте личности забављао је и на баловима краља Александра и краљице Драге. Након трагедије Обреновића, свирао је и пред краљевима династије Карађорђевић. Отуд је добио други надимак – принц.
– Краљ Александар Обреновић слао је фијакер по њега, који би га возио на дворску свечаност. Толико је ценио његову музику. Зато су га и прозвали принц. Свирао је и пред Карађорђевићима, пред свим тадашњим председницима општине Шабац, у Београду је свирао у кафанама Дарданели, Европи, Коларцу. Свирао је чак и Николи Пашићу – прича праунук.
Почетком 20. века у Сарајеву је за једну интернационалну музичку кућу снимио шест плоча, а то су уједно и прве плоче у Босни снимљене у то време. На њима су биле песме: Хајд на војну, Магла пала, Хајд на рогаљ, Што се сјаји на сред Сарајева, Ћаурко лепа, Анђелина, бијела Гркиља, Бранкова жеља, Хајдук Вељко, Пркоса, Не стој Раде, Синоћ ми драга долази и Додирни руком жице. Наслови довољно говоре о љубавној и родољубивој тематици његове поезије.
Патриотски тон проносио је и ван граница Србије. У Војводини и Босни, у доба анексионе кризе бивао је и хапшен па са дружином протераван назад. Али за Васу није било препрека. У поробљеним градовима певао је тајно, излажући тако живот опасности. Због националних стремљења био је познат и аустроугарским властима. Из Беча и Пеште стизала су наређења за хапшење и забрану уласка. Није била реткост да га у ланцима око врата и руку враћају у Шабац.
– Са ланцима и виолином, њега и дружину пребацивали су преко Дрине, у Србију. Некад су их остављали на шабачкој Царинарници. Само да не дижу буну у народу – прича Предраг Станковић.
На врхунцу националног буђења, свирао је на преношењу посмртних остатака Бранка Радичевића у Сремске Карловце, затим у Бугарској, Македонији, пограничним местима северне Србије. Међу његовим хроничарима, постоји убеђење да је све ово радио по политичким директивама Србије, како би, попут народних певача некада, подизао народни морал, овог пута на виолини. Свој инструмент није напуштао ни у заробљеништву, где је провео Први светски рат.
Након рата није било превише места за весеље и песму, па је и Васин глас утихнуо. Све мање му је било до музике, која се није уклапала у савремене европске тонове. Васа Андолија није могао и желео да разуме ново време. Иако готово заборављен, на десетогодишњицу ослобођења Шапца 1928. године, уручен му је Орден Светог Саве V степена. То је било последње велико признање за славног шабачког музичара.
После много времена, 1934. године наступао је у Великој Касини. Последњи пут обукао је свечано одело, и у новим ципелама изашао на улицу. Како је имао незалечену рану на нози, неудобна обућа изазвала је сепсу. Васа је са виолином у рукама умро након два дана.
Вест о његовој смрти потресла је Шабац, а о том догађају писали су и престонички медији. Како је унука Менка испричала потомцима, стигло је чак и саучешће са двора. Шабачки трговци носили су ковчег, а гимназијски професор Љуба Павловић и председник општине Петар Гроздић, држали су говор на Камичком гробљу. Сахрањен је са својом виолином.
– Када је умро, у овој кући 12 попова читало је опело. Кућа је била заоденута у црни плашт, а људи је било много, није могло да се прође. Када су га износили из куће, његови музичари свирали су његову музику. Постављен је на војни лафет и поворка је кренула ка цркви, колона је била дуга. У цркви су се Шапчани опростили од њега, а затим су се упутили на гробље на Камичку. Три дана је била жалост у граду за мојим прадедом. Такав је човек био – сећа се праунук мајчиних речи која је на дан дедине сахране имала 12 година.
Унуци Споменки (Менки) у аманет је оставио легендарно презиме, љубав према музици и глас. И заиста, од дванаесторо унучади, само је Менка, пошла стопама деде Васе. Други нису имали прилику. Унуци Владимир, Лазар и Живан погубљени су са Јеврејима у Засавици 1941, нека деца умрла су од болести након заробљеништва, а зет Маринко, који је касније сахрањен у исту породичну гробницу Станковића, такође је стрељан.
Многи Шапчани лик Васе Андолије познају са уља на платну Стевана Чалића. Портрет Васе Андолије, док стеже своју виолину, настао је 1933. године, у Чалићевом атељеу. Остарели музичар на ове сликарске сеансе долазио је неизоставно својим фијакером. Велики Андолија био је уметничка инспирација и Хакији Куленовић и Радовану Миразовићу, а једна улица у Шапцу данас носи његово име.
Из серијала „ЗНАМЕНИТИХ ТРАГ”. Пројекат је суфинансиран из буџета Републике Србије – Министарство културе и информисања. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.
