Da policajci ne izriču samo kazne, već su pre svega ljudi, pokazali su pripadnici šabačkog MUP-a. Oni su skupili novac i obezbedili garderobu i pribor za predstojeću školsku godinu dečacima Marku(13) i Mihailu (11) Janković iz sela Bukor, nedaleko od Šapca. Na ovaj humani gest šabački saobraćajci odlučili su se kada su čuli za tužnu sudbinu mališana koji su ostali bez majke.
Dan koji će pamititi do kraja života
„Mogu li da pišem baki, ja nemam majku?“, ove reči Marko je uputio učiteljici kada je njegov razred jednom prilikom za 8. mart dobio temu „Pismo majci“.
Te reči sasvim slučajno stigle su do šabačkih policajaca. Ganuti pričom i tužnom sudbinom mališana iz pocerskog sela Bukor, odlučili su da bar jedan dan 13-ogodišnjem dečaku i njegovom dve godine mlađem bratu učine srećnijim. Skupili su novac i kupili ono što je najpotrebnije za dobre i vredne đake. Poklone su im uručili u domu gde poslednjih godina veoma retko ima razloga za smeh.
– Supruga je umrla iznenada, 2013. godine od moždane aneurizme. Imala je samo 27 godina. Ja sam ostao sam sa dva dečaka. Majka i otac su stari i bolesni, tako da je ceo teret pao na mene. Šta da radim, takva je sudbina – priča Mladen.
Policajci u humanoj akciji
Marko i Maihailo majku jedva pamte. Bili su mali kada ih je napustila. Njen lik vide samo kada odu na seosko groblje gde je shranjena. Albume ne otvaraju, da ne diraju uspomene. Od tada u ovom domu ništa nije isto. Teret života svalio se na nejaka pleća dečaka koji žive u skromnim uslovima na obroncima planine Cer.
– Oni sa ocem idu u nadnicu. Ne može od poljoprivrede da se zaradi. Onako mali rade napar sa odraslima. Joj, duša me boli kad ih gledam – priča komšinica.
Mališani su sada spremni za školu
U školi su vredni i disciplinovani, iako za učenje nemaju baš mnogo vremena. Kada se vrate kući, brinu o životinjama. Imaju koze, kučiće, mačke. Marko je želeo da bude stolar, kao i njegov stric, ali, kada je video policijsku uniformu, odmah je promenio odluku.
– Ja hoću da budem policajac. Ove čike su mnogo dobre. Hvala im na svemu. Ovo je najsrećniji dan u mom životu – priča.
Majku jenisu zapamtili
O svojim problemima nikada nisu nikom pričali, pa je poseta policije za njih bila pravo iznenađenje.
– Hvala mnogo što ste nas se setili. Ovaj dan pamtićemo do kraja života. Mi nemamo vremena da tražimo, molimo i kukamo, moramo da radimo. Ja njih moram da izvedem na pravi put. Oni su predivna deca. Vidite koliko su mali, a sve rade – priča Mladen.
Deka Milutin i baka Vera svoju svoju tugu kriju u sebi. Pomažu koliko mogu.
– Teško je, vidite i sami. Ja sam pokušao da ostvarim invalidsku penziju, ali izgleda da nema ništa od toga. Sve moramo da zaradimo od poljoprivrede, a to nije dovoljno – priča deda Milutin.
Pozdrav, poštovanje i humanost
Kuća je trošna, seoska. Ali, za sada nema ulaganja dok se školuju mališani. Teško stiže i za drugo, zato ih obraduje svaka vrsta pomoći, kao i utešna reč.
Šabački policajci pomoć su obezbedili i za njihovog prvog komšiju i rođaka, Gorana, dečaka sa ograničenim sposobnostima za učenje i socijalizaciju, koji živi sam sa ocem, u veoma lošim materijalnim uslovima. Nisu želeli da pričaju za medije, jer smatraju, da kada se čine dobra dela, reči su suvišne.
