За први повез Сретењског устава кажу да је био право ремек дело. Укоричио га је Глигорије Возаровић из Лежимира, први српски књиговезац, самостални издавач и књижар у Београду, који је први и објавио сабрана дела Доситеја Обрадовића. Историја га памти по томе што је по личном избору Милоша Обреновића у корице ставио и повезао рукопис Сретењског устава Димитрија Давидовића. Тиме се уписао у ред знаменитих а због заслуга за описмењавање српског народа, Библиотека у Сремској Митровици носи његово име.
Из Лежимира, подно Фрушке Горе, Глигорије Возаровић стигао је до Беча где је по сопственој жељи изучио књиговезачки занат код мајстора књиговезачког заната Јакоба Хермана. По повратку у Београд, 1827. године отвара прву књиговезачку и књижарску радњу у Србији.
-Глигорије Возаровић је по наговору је Вука Караџића из Беча дошао у Београд како би помогао свом народу, јер су се тада јавиле потребе за штампаријама штампањем књига тако да је он ту своју прву књижару отворио у Београду. Значајан је веома по томе што је штампао и укоричио Сретењски устав чији оригинал се и дан данас у Београду чува – прича Маријана Јаковљевић, библиотекар Библиотеке “Глигорије Возаровић” Сремска Митровица.
У његовој књижари је 1832. године основана Народна библиотека Србије, под називом „Библиотека вароши београдске“. Дружио се са ученим људима и интелектуалном елитом тог времена и својим залагањем дао немерљив допринос описмењавању српског народа, на шта су његови потомци поносни.
-Писмен је био јер се кретао у високом друштву, конкретно мислим на самог владара Кнеза Милоша, после са Карађорђевићима, са Вуком Стефановићем Караџићем, Петром Петровићем Његошем, са Доситејом Обрадовићем, и то су били све виђенији људи који су описмењавали наш српски народ у том период. Наравно да сам поносан и да ми је част што носим то презиме, али исто тако сматрам да носим и бреме да породицу Возаровић у било ком негативном контексту никад нико не спомене – прича потомак Урош Возаревић, и подсећа да сви потичу из исте фамилије, али да се временом породично презиме модификовало, те да се данас цела фамилија у Лежимиру презива Возаревић.
Њему у част установљена је награда „Глигорије Возаровић“ која најбољим издавачима, књиговесцима и књижарима додељује Библиотека града Београда. Стручњаци кажу да је то било право ремек дело.
-Глигорије је био напредан човек који је желео да међу својим народом покаже шта зна шта уме и како може да допринесе држави Србији. Зато данас многи кад донесу своје књиге из штампарије, загледају корице и питају се како би то данас урадио Глигорије Возаровић – прича Миомир Филиповић, новинар, публициста и хроничар.
Глигорије је, заправо, наставио племениту мисију својих предака, који су по доласку у Лежимир из Зенице најпре помогли обнављање храма који носи име њиховог свеца.
-Настанили су се овде бежећи од Турака, а људи кажу да су дошли са великим богатством. Када су се прикупљали прилози за градњу цркве, они су рекли да колико год приложи цело село новца, толико ће дати сваки брат посебно – прича Урош.
Потомак Лазар био је ликовни уметник и педагог. Обојица су задужили Србију, Срем и Лежимир, где нема ни трага од куће, нити достојног обележја, па делује као да су у свом селу сасвим заборављени.
