Собу у којој живе Тамара (4) и Вукашин (2,5) обасјава само петролејка, а у кухињи, где најчешће бораве, гори свећа. Сијалицу су први пут видели на сокаку у Варни, селу код Шапца, где живе.
Тамара и Вукашин су послушна и мирна деца. А такви су и њихова браћа Александар (17), Никола (16) и Лука (12). Једина брига им је немаштина. Са њом се Кнежевићи боре последњу деценију. Осмочлана породица Кнежевић, из Варне код Шапца, са петоро деце живи од 20.000 динара бакине пензије, у кући без струје и воде. Због имовинско-правних односа не могу да остваре социјалну помоћ и дечји додатак. Ову зиму дочекују без огрева и основних услова достојних човека.
У девет квадрата кухиње – која је дневна, гостинска и спаваћа соба, а за старије дечаке и просторија за учење – стало је све: сто, столице, кревет и шпорет на ком спремају храну и греју се.
– Страшно је бити сиромашан – почиње кроз сузе причу бака Гордана. То је и она осетила на својој кожи под старе дане.
– Ми смо живели у центру Шапца, али је супруг био тежак срчани болесник и одлучили смо да продамо стан и купимо кућу у селу, недалеко од Шапца. Ову кућу смо купили 1999. Међутим, власници нам нису рекли да је кућа у спору. Тачније, власници су била двојица браће и они су се судили око имовине. Мој супруг је дао новац и кад је отишао да преведе на себе, у агенцији су му рекли да не може. Тада му нису дали ни папире. Ми имамо признаницу да смо кућу исплатили, али не можемо да је преведемо на нас – прича Гордана.
Тада нису ни слутили да ће им то касније направити проблем за цео живот. Када је дошло време да мењају личне карте, суочили су се са првом препреком.
– Нико од нас није могао да добије личну карту јер немамо место пребивалишта. Кућа није легализована и ми немамо адресу. Ми практично не постојимо. Али, највећи проблем је што не можемо да добијемо социјалну помоћ ни дечји додатак, јер немамо адресу становања – жали се Гордана, која је 2012. изгубила супруга.
Када је син Бошко (43) стасао, одлучио је да се жени. Лјубав га је спојила са Лјубинком (38), која је у суседно село Богосавац стигла из Петриње 1995. године у “Олуји”, и то комбајном. Једва да има педесет килограма, али сваки дан ради за надницу.
– Кад ме неко позове, ја идем и радим. Сад сам радила на паковању пудинга, а преко лета радим у надници. Идем где год ме неко позове – каже она и стојички подноси највећи терет.
Сви су у кухињи, свако зна своје место, јер другачије не би могло. Најстарији Александар отишао је код друга. Лакше је кад је ван дома. Нјему другови не долазе ни за рођендан и на то се навикао.
– Ми три године живимо без струје. Прво смо имали дуг, онда су се на то нагомилавале камате, а сада је то премашило 100.000 динара. Нисмо имали од чега да платимо и дошли су и исекли струју. Пошто је вода везана за струју, сад немамо ни воде, па у балонима доносимо од комшије – прича Богдан, који је због породичних проблема у лошем психичком стању.
Прошле године купили су пећ, па у једној соби спавају мајка и отац са старијом децом, а бака остане у кухињи са најмлађима. Када се пре неки дан Поцерина забелела, они су цвокотали од хладноће.
Да немају од чега да купе огрев сви су свесни. Али не просе и не моле. Живе своју немаштину како знају и умеју.
Немају ни за карту до школе
Александар (17) и Никола(16) данас нису ишли у школу јер нису имали новца за карту. Ишао је само Лука, јер до школе стиже пешке. Али питање је шта ће бити сутра. По свему судећи, ово ће бити још једна дуга ноћ. Тако је сваки пут када га измучи астма. Баш ових дана не да му мира, кад мемла после јесењих киша крене да се шири по зидовима.
Како да помогнете
Сви људи добре воље који желе да помогну деци могу да пошаљу СМС на хуманитарни број 2552 или да уплате средства на динарски текући рачун “Блиц фондације”: 2750010221949709 90 или на девизне рачуне 10221949724 45 – за уплате у еврима; 10221949711 84 – за уплате у швајцарским францима и 10221949717 66 – за уплате у доларима, Социете Генерале Србија, Београд.
Мирјана Чворић Губелић / Блиц, Срце за децу