Manastir Tronoša, kod Loznice, jedinstven je u svetu jer neguje običaj star više vekova, za koji se smatra da su ga doneli monasi sa Hilandara. Na Veliki četvrtak ovde se pale ratarske sveće, teške pedesetak kilograma, koje voskom nalivaju meštani nekoliko sela, moleći se za zdravlje i bolji rod. Sveće se pale za svaki praznik tokom liturgije, sve do Cveti, a onda se ostatku tih sagorelih sveća doda novi vosak, kupljen prilozima meštana, od kog se izlivaju nove sveće.
Meštani prinose ratarske sveće manastiru
Džinovske voštanice teške do 50 kilograma, koje su Jadrani sami izlili, kilometrima na smenu nose peške do svog manastira, moleći se uz litiju. Ne broje kilometre, već im je važno da očuvaju običaj koji se ovde poštuje vekovima.
– Ja imam 60 godina, a već 20 godina svake godine lijem sveću i donosim je u manastir na Veliki četvrtak. Dosta je teško doneti. Ima jedno sat, do dva peške. Mislim da ima sedam kilometara od moje kuće do Tronoše. Nosi se na ramenu tako što se menjaju ljudi, pa na smenu donesemo. Ova je teška 42 kilograma – kaže Dragan Sekulić iz sela Zajača.
Džinovske sveće nose kilometrima peške
Na Veliku sredu, sveću u manastiru izlivaju meštani Korenite i okoline, a u ponedeljak su to radili oni iz Zajače i susednih sela. Na Veliki četvrtak obe sveće unose se u manastirsku crkvu.
– Ja od 1975. godine pravim i nosim sveće. Ovu su prilozima donirali meštani Korenite i Tršića. Bilo je nas dosta ranije, ali sam ja ostao sad sam među ovom omladinom. Sveća se lije da bi se sprečilo nevreme i da grad ne bi udario na vinograde i voćke – objašnjava Branislav Stevanović iz sela Korenita, koji već 43 godine pravi ratarske ili težačke sveće.
Sveće se pale svakog praznika tokom liturgije (Foto: J. Gubelić)
Tradicija prinošenja sveća potiče još iz vremena robovanja pod Turcima, kada u okolini manastira nije bilo parohijskih crkava, pa su kaluđeri služili u više sela. Pošto su sela bila udaljena od manastira, stanovnici nisu mogli često dolaziti u crkvu. Zato, kada je kaluđer osvetio vodu za Uskrs ili za slavu, ostatak sveće, koju je pripremio domaćin, nosio je u manastir. Od svih ovih svećica pravljene su dve velike sveće i na Veliki petak postavljane ispred oltara, koje su za vreme bogosluženja paljene preko cele godine.
– Ljudi svoj dar prinose Bogu, a najlepši dar je vosak koji pčela sabira, ono što je najčistije i najplemenitije i što se daje čoveku za zdravlje, a po poukama svetih otaca pčela nas uči da ono što je najlekovitije i što je najzdravije čini jedan lep plod. Tako i mi u životu treba da sakupljamo ono što je lepo, što je životno, da od toga stvaramo sliku života i pretačemo je u stvarnost – objašnjava Dragan Bajić, paroh jerej.
Ratarske sveće se prave u kalupima dugim oko dva metra (Foto: J. Gubelić)
Po predanju, ovaj jedinsven običaj u svetu uveli su monasi, koji su u Tronošu dolazili sa Svete Gore, a nije prekidan ni u vreme najvećih kriza. Nastavljujući tradiciju, u vreme vaskršnjeg posta, vernici ovog kraja skupljaju vosak ili novac, kojim se kupuje čist pčelinji vosak, od kojih se na Veliku sredu izlivaju dve sveće od po 50 kilograma visine 150 centimetara. Na Veliki četvrtak. posle podne, meštani ih donose do Kapele Svetog Pantelejmona sa česmom devet Jugovića, odakle kreće litija prema manastiru.
– Prvo se napravi fitilj, pa se on uvuče u ovaj kalup. U oraniji ugrejemo vosak do ključanja, i onda taj vosak nalijemo u ovaj kalup. Posle toga, kad se ohladi, odvrnemo ove šrafove i izvadimo sveću iz kalupa. Posle toga je oblivamo da se uglačala, da se ne poznaju neravnine – objašnjava arhimandrit Nikolaj Veselinović iz manastira Tronoša.
Sveće se pale za zdravlje i bolji rod (Foto: M. Lazić)
Ratarske sveće predstavljaju viševekovni običaj u manastiru Tronoši, kojim se daruju sveće i postavljaju u manastirskoj crkvi ispred oltara. Desnu sveću prilažu sela Tršić i Korenita, levu Zajača, Gornja Borina i ostali priložnici, jedna za jadranski, a druga za rađevski srez. Od davnina se pale svake nedelje i praznicima za zdravlje, sreću, kao i za zaštitu od grada i nevremena i bolji rod na njivama.
