Манастир Троноша, код Лознице, јединствен је у свету јер негује обичај стар више векова, за који се сматра да су га донели монаси са Хиландара. На Велики четвртак овде се пале ратарске свеће, тешке педесeтак килограма, које воском наливају мештани неколико села, молећи се за здравље и бољи род. Свеће се пале за сваки празник током литургије, све до Цвети, а онда се остатку тих сагорелих свећа дода нови восак, купљен прилозима мештана, од ког се изливају нове свеће.
Мештани приносе ратарске свеће манастиру
Џиновске воштанице тешке до 50 килограма, које су Јадрани сами излили, километрима на смену носе пешке до свог манастира, молећи се уз литију. Не броје километре, већ им је важно да очувају обичај који се овде поштује вековима.
– Ја имам 60 година, а већ 20 година сваке године лијем свећу и доносим је у манастир на Велики четвртак. Доста је тешко донети. Има једно сат, до два пешке. Мислим да има седам километара од моје куће до Троноше. Носи се на рамену тако што се мењају људи, па на смену донесемо. Ова је тешка 42 килограма – каже Драган Секулић из села Зајача.
Џиновске свеће носе километрима пешке
На Велику среду, свећу у манастиру изливају мештани Корените и околине, а у понедељак су то радили они из Зајаче и суседних села. На Велики четвртак обе свеће уносе се у манастирску цркву.
– Ја од 1975. године правим и носим свеће. Ову су прилозима донирали мештани Корените и Тршића. Било је нас доста раније, али сам ја остао сад сам међу овом омладином. Свећа се лије да би се спречило невреме и да град не би ударио на винограде и воћке – објашњава Бранислав Стевановић из села Коренита, који већ 43 године прави ратарске или тежачке свеће.
Свеће се пале сваког празника током литургије (Фото: Ј. Губелић)
Традиција приношења свећа потиче још из времена робовања под Турцима, када у околини манастира није било парохијских цркава, па су калуђери служили у више села. Пошто су села била удаљена од манастира, становници нису могли често долазити у цркву. Зато, када је калуђер осветио воду за Ускрс или за славу, остатак свеће, коју је припремио домаћин, носио је у манастир. Од свих ових свећица прављене су две велике свеће и на Велики петак постављане испред олтара, које су за време богослужења паљене преко целе године.
– Људи свој дар приносе Богу, а најлепши дар је восак који пчела сабира, оно што је најчистије и најплеменитије и што се даје човеку за здравље, а по поукама светих отаца пчела нас учи да оно што је најлековитије и што је најздравије чини један леп плод. Тако и ми у животу треба да сакупљамо оно што је лепо, што је животно, да од тога стварамо слику живота и претачемо је у стварност – објашњава Драган Бајић, парох јереј.
Ратарске свеће се праве у калупима дугим око два метра (Фото: Ј. Губелић)
По предању, овај јединсвен обичај у свету увели су монаси, који су у Троношу долазили са Свете Горе, а није прекидан ни у време највећих криза. Настављујући традицију, у време васкршњег поста, верници овог краја скупљају восак или новац, којим се купује чист пчелињи восак, од којих се на Велику среду изливају две свеће од по 50 килограма висине 150 центиметара. На Велики четвртак. после подне, мештани их доносе до Капеле Светог Пантелејмона са чесмом девет Југовића, одакле креће литија према манастиру.
– Прво се направи фитиљ, па се он увуче у овај калуп. У оранији угрејемо восак до кључања, и онда тај восак налијемо у овај калуп. После тога, кад се охлади, одврнемо ове шрафове и извадимо свећу из калупа. После тога је обливамо да се углачала, да се не познају неравнине – објашњава архимандрит Николај Веселиновић из манастира Троноша.
Свеће се пале за здравље и бољи род (Фото: М. Лазић)
Ратарске свеће представљају вишевековни обичај у манастиру Троноши, којим се дарују свеће и постављају у манастирској цркви испред олтара. Десну свећу прилажу села Тршић и Коренита, леву Зајача, Горња Борина и остали приложници, једна за јадрански, а друга за рађевски срез. Од давнина се пале сваке недеље и празницима за здравље, срећу, као и за заштиту од града и невремена и бољи род на њивама.
