Selo Provo nekada je bilo mesto, poznato širom Srbije, gde su se pravili čamci „kao u umetnosti“ — drvene lađe sa kabinama, veće i manje, lagane za plovidbu i lepe za gledanje.
Radionica gde je nekad odzvanjao čekić je pusta, a prašnjava macola teška tri kilograma, čuva sećanje. Ostali su samo stari majstori i uspomene. Ovo je priča o zanatu koji je nekada bio deo običaja na Savi, čamcima koji su nekada bili simbol slobode, umeća i dobrog života, o ljudima koji su ga stvarali i o razlozima zbog kojih polako nestaje.
Umetnost otvorena na reci: kad se drvo pretvara u čamac
U širokoj avliji oronule kuće u Provu, na staroj gvozdenoj šasiji od prikolice, zatičemo Branu Mitrovića, poslednjeg čamdžiju ovog kraja. Jedinog živog svedoka vemena kada je ovo Posavotamnavsko selo bilo stecište majstora svog zanata. U ruci štap, pred njim uspomene. Nekada su na istom mestu ležala rebra budućih čamaca, hrastove daske i balkanski ekseri od skoro 2,5 centimetra debljine. Danas — stare cerade i tišina.
„Evo ti, ovo je 3 kilo… 3 kilo…“ — kaže Brana i podiže nevidljivi teret iz sećanja.
„To je čekić bio od tri kilograma… njime udaraš te eksere… Balkanski ekseri, colovne debljine, dvadeset četiri milimetra. A dugački dvadeset centimetara. Kad njima zvekneš, zubi da ti zvone!“
Brana se osmehne, pa tiho doda:
„A kad ležiš dole, na zemlji, pa udaraš, zakivaš… auuuu… ništa gore. Dobro je što je nestalo posla.“
Nije nestalo — istopilo se, razlilo kao Sava kad se povuče, ostavljajući samo talog uspomena.
ZANAT TVRĐI OD HRASTA
Zanat je nosio u kostima i mišićima. Radni vek proveo je sa drvetom. I čekićima. I vodom.
Pravio je čamce, jahte, skele, tikvare za ribu, barke za lovce, za ribare, za boeme.
Sve od drveta. Sve ručno.
„Je l’ bilo teško? Kako da nije, more! Drvo je tvrdo, i ne smeš da grešiš. Možeš samo da ga baciš ako pogrešiš…“
A greške su bile skupe. Čamac mora da diše. Da plovi. Da živi.
Rebra su bila srce čamca. Svaki milimetar morao je da se uklopi.
Te 2006. spakovao je alat. Iako uveliko gazi devetu deceniju, ne napušta ga sećanje na zanat koji je voleo.“
„To je ler. Kad praviš rebra, kontrolišeš njima. Sva rebra ovim pravimo… da se daska zakiva s obe strane… da legne kako treba.“ – priča dok vadi iz šupe zarđali metalni alat.
Danas se taj alat, prašnjav i oronuo, koristi samo za pokazivanje.
Kako su se pravili čamci: tehnologija, materijali, veličine
U tradicionalnoj tehnologiji čamdžija dominira hrast — tvrdo, trajno drvo otporno na vodu. Rad počinje s idejom i nacrtom, nastavlja se sekanjem i oblikovanjem duboko obrađenih dasaka, izradom rebara (rama) i zakivanjem ploča.
„Znaš li šta je drvarica 40 m dugačka, ej bre! Metar i 70 duboka, 6.20 široka, oooo!“ — opis koji zvuči kao legenda, ali svedoči o tehničkim mogućnostima starih majstora koji su rukama gardili velike lađe za prevoz drva, ljudi i robe, za potrebe reke i tog vremena.
Sav posao je do nedavno bio čisto ručni — sečenje, oblikovanje, zakivanje ekserima koje je nekad trebalo udariti čekićem od 3 kg. Danas je taj posao zamenila brza, jeftinija i lakša proizvodnja od metala i plastike.
PROVO — SELO ČAMDŽIJA
Nekada je u Provu svaki drugi dvorišni prag imao drvenu barku naslonjenu na zid. Hrast se sekao samo zimi, pod mrazom. Sušio se godinama. Tako je dobijao na vrednosti.
Suze, znoj, voda i drvo, opisivali su ovaj zanat. Na kraju, iz stoletnog debla izlazila su savršena umetnička dela.
„To je baš umetnost napraviti od drveta, od hrasta…“ — kaže Slobodan Crnaković, meštanin Prova.
„Sad uzmu lim, izvare i teraj dalje. Ali ono je bilo — umetničko delo.“
Nije samo Provo to znalo. Znala je cela Srbija. Po čamce su dolazili umetnici, glumci, slikari, muzičari.
Bilo je to vreme kada se letovalo na Savi — u drvenom čamcu sa kabinom.
Mileta Filipović pamti:
„Dolazili su Dule Savković, Marko Nikolić… mnogi glumci, kod Vlade Babića, pokojnog. Čutura Paja pravio svoju vodenicu. Bilo je tih drvenih čamaca mnogo, s kabinama, pravo bogatstvo.“
Zastane.
„Pa čak i onaj iz Otpisanih, onaj što je bio pijan — i on je dolazio.“
Tada je reka bila centar zabave, odmora i kulture — letnja sezona kada su ljudi pristizali drvenim čamcima i provodili vreme na Savi.
„To neće niko da radi, čoveče! Neće niko da legne dole i udara eksere…Neće.
Nema više ni majstora, ni naručilaca, ni vremena “, zaključuje Brana.
POSLEDNJI ČAMDŽIJA PROVA -ŽIVOT OD DRVETA I VODE
Ipak, ostao je jedan nemi svedok prošlih vremena i usamljeni majstor novije generacije koji čuva uspomenu na ovaj zanat. Od drveta delja čamce i vesla, ali samo za svoju dušu. U njegovim rukama i dalje šušti daska kad je sečivo dotakne.
„Takvo je vreme došlo… nema potrebe za takvim čamcima. Ljudi više nemaju vremena ni da premažu drvo jednom godišnje… malo brzina, žurba, život…“
Njegovi preci, čuveni Babići, nisu žurili, pa su svojim rukama stvarali moćna plovila u čijoj lepoti su uživali umetnici i boemi.
– Marko Nikolić, Goran Sultanović… Bilo je tu i metnika, slikara…To je bila neka stara generacija, kad se dolazilo na reku, našu Savu. Leti, kad dođe sezona odmora, ljudi su dolazili drvenim čamcima sa kabinom i letovali ovde na Savi kod nas, znate. To je bila neka sasvim druga priča i neki drugi život u odnosu na ovaj sad – priča Ljuban.
DRVO ZAMENILA PLASTIKA
Takav život tražio je ljubav i vreme, čega nam danas nedostaje.
„To je nekad bila neka stara generacija… kad se dolazilo na reku. Leti, kad dođe sezona, ljudi su dolazili drvenim čamcima s kabinama i letovali ovde kod nas. To je bila druga priča, drugi život.“
Setno dodaje.
„Eto, ja volim reku, volim čamac, ali ne mogu da stignem do reke nikako…“
U toj rečenici staje cela sudbina zanata.
A reka je tik uz Provo. Ili, Provo je tik uz Savu. Hrast, crni bor i crvenu vrbu zamenila je plastika i lim. Vareni, spajani, liveni, krpljeni čamci na brzinu usidrili su se uz obalu. Ali i oni čekaju neko bolje vreme u kom će biti više trenutaka i ljubavi za uživanje na vodi.
Projekat je sufinansiran iz budžeta Opštine Vladimirci. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
