Село Прово некада је било место, познато широм Србије, где су се правили чамци „као у уметности“ — дрвене лађе са кабинама, веће и мање, лагане за пловидбу и лепе за гледање.
Радионица где је некад одзвањао чекић је пуста, а прашњава мацола тешка три килограма, чува сећање. Остали су само стари мајстори и успомене. Ово је прича о занату који је некада био део обичаја на Сави, чамцима који су некада били симбол слободе, умећа и доброг живота, о људима који су га стварали и о разлозима због којих полако нестаје.
Уметност отворена на реци: кад се дрво претвара у чамац
У широкој авлији оронуле куће у Прову, на старој гвозденој шасији од приколице, затичемо Брану Митровића, последњег чамџију овог краја. Јединог живог сведока вемена када је ово Посавотамнавско село било стециште мајстора свог заната. У руци штап, пред њим успомене. Некада су на истом месту лежала ребра будућих чамаца, храстове даске и балкански ексери од скоро 2,5 центиметра дебљине. Данас — старе цераде и тишина.
„Ево ти, ово је 3 кило… 3 кило…“ — каже Брана и подиже невидљиви терет из сећања.
„То је чекић био од три килограма… њиме удараш те ексере… Балкански ексери, цоловне дебљине, двадесет четири милиметра. А дугачки двадесет центиметара. Кад њима звекнеш, зуби да ти звоне!“
Брана се осмехне, па тихо дода:
„А кад лежиш доле, на земљи, па удараш, закиваш… ауууу… ништа горе. Добро је што је нестало посла.“
Није нестало — истопило се, разлило као Сава кад се повуче, остављајући само талог успомена.
ЗАНАТ ТВРЂИ ОД ХРАСТА
Занат је носио у костима и мишићима. Радни век провео је са дрветом. И чекићима. И водом.
Правио је чамце, јахте, скеле, тикваре за рибу, барке за ловце, за рибаре, за боеме.
Све од дрвета. Све ручно.
„Је л’ било тешко? Како да није, море! Дрво је тврдо, и не смеш да грешиш. Можеш само да га бациш ако погрешиш…“
А грешке су биле скупе. Чамац мора да дише. Да плови. Да живи.
Ребра су била срце чамца. Сваки милиметар морао је да се уклопи.
Те 2006. спаковао је алат. Иако увелико гази девету деценију, не напушта га сећање на занат који је волео.“
„То је лер. Кад правиш ребра, контролишеш њима. Сва ребра овим правимо… да се даска закива с обе стране… да легне како треба.“ – прича док вади из шупе зарђали метални алат.
Данас се тај алат, прашњав и оронуо, користи само за показивање.
Како су се правили чамци: технологија, материјали, величине
У традиционалној технологији чамџија доминира храст — тврдо, трајно дрво отпорно на воду. Рад почиње с идејом и нацртом, наставља се секањем и обликовањем дубоко обрађених дасака, израдом ребара (рама) и закивањем плоча.
„Знаш ли шта је дрварица 40 м дугачка, еј бре! Метар и 70 дубока, 6.20 широка, оооо!“ — опис који звучи као легенда, али сведочи о техничким могућностима старих мајстора који су рукама гардили велике лађе за превоз дрва, људи и робе, за потребе реке и тог времена.
Сав посао је до недавно био чисто ручни — сечење, обликовање, закивање ексерима које је некад требало ударити чекићем од 3 кг. Данас је тај посао заменила брза, јефтинија и лакша производња од метала и пластике.
ПРОВО — СЕЛО ЧАМЏИЈА
Некада је у Прову сваки други дворишни праг имао дрвену барку наслоњену на зид. Храст се секао само зими, под мразом. Сушио се годинама. Тако је добијао на вредности.
Сузе, зној, вода и дрво, описивали су овај занат. На крају, из столетног дебла излазила су савршена уметничка дела.
„То је баш уметност направити од дрвета, од храста…“ — каже Слободан Црнаковић, мештанин Прова.
„Сад узму лим, изваре и терај даље. Али оно је било — уметничко дело.“
Није само Прово то знало. Знала је цела Србија. По чамце су долазили уметници, глумци, сликари, музичари.
Било је то време када се летовало на Сави — у дрвеном чамцу са кабином.
Милета Филиповић памти:
„Долазили су Дуле Савковић, Марко Николић… многи глумци, код Владе Бабића, покојног. Чутура Паја правио своју воденицу. Било је тих дрвених чамаца много, с кабинама, право богатство.“
Застане.
„Па чак и онај из Отписаних, онај што је био пијан — и он је долазио.“
Тада је река била центар забаве, одмора и културе — летња сезона када су људи пристизали дрвеним чамцима и проводили време на Сави.
„То неће нико да ради, човече! Неће нико да легне доле и удара ексере…Неће.
Нема више ни мајстора, ни наручилаца, ни времена “, закључује Брана.
ПОСЛЕДЊИ ЧАМЏИЈА ПРОВА -ЖИВОТ ОД ДРВЕТА И ВОДЕ
Ипак, остао је један неми сведок прошлих времена и усамљени мајстор новије генерације који чува успомену на овај занат. Од дрвета деља чамце и весла, али само за своју душу. У његовим рукама и даље шушти даска кад је сечиво дотакне.
„Такво је време дошло… нема потребе за таквим чамцима. Људи више немају времена ни да премажу дрво једном годишње… мало брзина, журба, живот…“
Његови преци, чувени Бабићи, нису журили, па су својим рукама стварали моћна пловила у чијој лепоти су уживали уметници и боеми.
– Марко Николић, Горан Султановић… Било је ту и метника, сликара…То је била нека стара генерација, кад се долазило на реку, нашу Саву. Лети, кад дође сезона одмора, људи су долазили дрвеним чамцима са кабином и летовали овде на Сави код нас, знате. То је била нека сасвим друга прича и неки други живот у односу на овај сад – прича Љубан.
ДРВО ЗАМЕНИЛА ПЛАСТИКА
Такав живот тражио је љубав и време, чега нам данас недостаје.
„То је некад била нека стара генерација… кад се долазило на реку. Лети, кад дође сезона, људи су долазили дрвеним чамцима с кабинама и летовали овде код нас. То је била друга прича, други живот.“
Сетно додаје.
„Ето, ја волим реку, волим чамац, али не могу да стигнем до реке никако…“
У тој реченици стаје цела судбина заната.
А река је тик уз Прово. Или, Прово је тик уз Саву. Храст, црни бор и црвену врбу заменила је пластика и лим. Варени, спајани, ливени, крпљени чамци на брзину усидрили су се уз обалу. Али и они чекају неко боље време у ком ће бити више тренутака и љубави за уживање на води.
Пројекат је суфинансиран из буџета Општине Владимирци. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.
