Kraljica narodne predratne muzike i prva naša kafanska zvezda Sofka (Vasiljević) Nikolić, predstavljala je najveće ime ovog žanra između dva rata. Smatrali su je čudom od pevačice, zasipali aplauzima od beogradske Skadarlije do pariske Olimpije. U nju su begovi i meraklije gledali sa oduševljenjem, pa su zbog njene lepote i čarobnog glasa gubili glave i bogatstva. Ploče je snimala u Beogradu, Parizu i Berlinu, a imala ih je preko 100 sa preko 200 pesama, što je čini prvom evropskom pevačicom po broju diskografskih ostvarenja. Bila je i prva pevačica čiji su se nastupi uživo prenosili na Radio Beogradu.
Bila je čuvena po svojoj lepoti i glasu (Izvor: Blic)
Na vrhuncu karijere bila je od 1927. do 1936. godine. Dolazili su muzikolozi i novinari iz čitave Evrope, Rusije i Amerike kako bi slušali Sofku i pisali o njoj. Cena njenih angažmana nije bila mala; bila je plaćena kao vrhunski operski pevači, čak i više. Kažu da u kafanama u Kraljevini Jugoslaviji nije se moglo naći mesto kada bi tamo pevala Sofka Nikolić.
Sofka na početku karijere (Foto. J. Gubelić, Izvor: Banja Koviljača, Vladimir Vulović)
Rođena je u mačvanskom selu Tabanović kod Šapca 1907. godine, u siromašnoj muzičkoj porodici, a svoju pevačku karijeru započela je u ranoj mladosti, pevajući po vašarima. Posle Prvog svetskog rata još kao devojčica peva u Mačvi, zatim odlazi u Zvornik, gde je prvi nastup imala je u jednoj kafani 1923. godine, kada se i udala za Iliju Markovića, s kojim je kasnije dobila kćerku Maricu (Mariolu). Upravo u toj kafani zapazili su je vlasnici kafane “Lira” iz Mostara i poveli sa sobom u grad sevdaha, koji je živeo za noći ispunjene njenom pesmom, u kojima Mostarci nisu žalili para kako bi se divili Sofkinom glasu i lepoti. Na zvuke njene pesme, padali su u sevdah i najviđeniji ljudi Mostara, među kojima su bili pesnici Šantić, Ćorović, Dučić. Jedne večeri joj je u bašti restorana, oduševljen njenim glasom i pesmom, Aleksa Šantić doneo tekst svoje čuvene pesme “Emina” i pevušeći pokazao melodiju koju je ona sa lakoćom prihvatila. Tako je Šantićeva “Emina”, zahvaljujući Sofki, ovekovečila pesnikovu veliku ljubav i postala poznata van Mostara.
Sa mužem Pajom Nikolićem nastupala je po Evropi i Americi (Foto. J. Gubelić, Izvor: Banja Koviljača, Vladimir Vulović)
Nakon Mostara, kratko je boravila u Sarajevu, pa ubrzo prešla u Beograd. Ređala je trijumf za trijumfom. Nazivali su je kraljicom Skadarlije, iako njeni biografi kažu da je ovde kratko nastupala. Njeni veliki obožavaoci, ali i prijatelji bili su, između ostalih, Branislav Nušić, Tin Ujević, Miloje Živanović, Dobrica Milutinović. Prisećajući se nekadašnjeg beogradskog kluba poznatih, Sofka je govorila:
“Nušića se sećam po duhovitosti. Čim bih sela za njegov sto ispričao bi nešto što je bilo dovoljno da se smejemo celo veče. Dovodio me je u situaciju da sam se mučila kako da se uzdržim od smeha kada ga pogledam za vreme pesme. Nikad nije ponovio stari štos. Bio je nepresušni izvor šala i dosetki.”
Sa svojim drugim mužem Pajom Nikolićem i njihovim orkestrom, nizala je uspešna gostovanja od Beograda, preko Sarajeva, Zagreba pa sve do Beča, Pariza, Moskve, Rima, Londona i drugih metropola.
Sofka sa kćerkom jedinicom (Foto. J. Gubelić, Izvor: Banja Koviljača, Vladimir Vulović)
Njeno prijateljstvo sa čuvenom Žozefinom Beker bilo je nadaleko poznato, a počelo je u Zagrebu na jednom Sofkinom nastupu. Kako je Sofka bila itekako poznata po svojoj lepoti i glasu, Žozefina Beker nije mogla izdržati i krenula je iz Beograda u Zagreb da vidi i čuje tu Sofku Nikolić o kojoj je mnogo čitala i slušala.
Prvu ploču sa numerama: „Kolika je Jahorina planina“ i „Kad bi znala, dilber Stano“ – snimila je sa 19 godina u Berlinu, a svoju drugu ploču dve godine kasnije u Parizu. Njene poznate pesme su i „Cojle Manojle“, „Zone, mori Zone“ i „Čuješ, seko“. Prvi put Sofkino pevanje prenošeno je preko radiotalasa 11. decembra 1929. godine na Radio Beogradu iz kafane „Kragujevac“. Neverovatno, ali je istina da je Sofka Nikolić prva žena koja je ponela titulu najtiražnije pevačice Evrope i bila dobitnica „Zlatne potkovice“ u Parizu – snimila je više od 100 ploča, sa preko 200 pesama.
Snimila ploču za američku diskografsku kompaniju (Izvor: Večernje novosti)
Posebno je bila vezana za Banju Koviljaču, pa i kada su njene gramofonske ploče dostizale milionske tiraže, rado se vraćala u Banju i nastupala u prepunim salama „Kur salona“ oduševljavajući sve svojim zvonkim glasom i pesmama. „Sofka u kafani Jadar“, „Sofka u hotel Podrinju“, „Sofka sa družinom u Banji Koviljači“, bili su najčešći natpisi u dnevnim listovima u kojima se predstavljala ponuda banjskog ugostiteljstva.
Često je nastupala u čuvenom Kur salonu u Banji Koviljači (Foto. J. Gubelić, Izvor: Banja Koviljača, Vladimir Vulović)
Sofkin glas je iznenada utihnuo na samom vrhuncu slave u njenoj 33. godini. Dok je pesmom uveseljavala posetioce Banje Koviljače, njena ćerka Mariola se u banjskom sanatorijumuu borila za život, i nažalost, tu borbu izgubila je u sedamnaestoj godini, kada je preminula od tuberkuloze. Polako prestaje da peva, osim retkih zvaničnih snimanja, a pred Drugi svetski rat se povlači u Bijeljinu, gde joj je majka živela. Posle 50-ih se ponovo vraća u Beograd, i peva po restoranima i kafanama, ali poznavaoci njenog života i dela tvrde da to nije bila ona stara Sofka. Poslednje godine života po sopstvenoj želji je provela upravo u banjskom sanatorijumu, a zatim u jednoj privatnoj kući u Banji Koviljači, gde je i preminula 1982. godine. Sahranjena je u Bijeljini, pored svoje ćerke. Iza žene koja je glasom oduševljavala Jugoslovene tridesetih godina ostale su samo pesme i sokak u Bijeljini koji nosi njeno ime.
“Pesma je da se peva, tuga je da se tuguje. Tuga se ne može objasniti, ispričati, tuga se može samo tugovati, a pesma pevati”, govorila je Sofka Nikolić, naša slavna kafanska pevačica.
