Ljiljana Sretenović iz mačvanskog sela Noćaj jedina je žena među pčelarima u Sremu, a jedna od pet žena koje se bave pčelarstvom u našoj zemlji. Želja i ljubav bili su dovoljni da se svrsta među uspešnije pčelare u Srbiji. Danas, posle deceniju i po pčelarenja ima oko 100 košnica. Svojim ljubimicama piše pesme i neretko ih recituje baš u pčelinjaku.
Ljiljana je vredna kao i njene pčele, a otkad je odlučila da pčelari, nema dana da ne uđe makar jednom u svoj pčelinjak. Tako je bilo na početku, tako i sada. Bila je uporna da savlada ovaj posao, tipičan za muškarce, a u pomoć su joj pritekli iskusni pčelari. Iako je završila za hemijskog tehničara, poželela je da radi ono što voli. Tako se posvetila pčelama.
-Ja više i ne brojim, ali otprilike pčelarstvom se bavim petnaest godina. Sećam se da sam sedela sa suprugom na terasi i pili smo kafu. Tada sam ja njemu rekla da želim da budem pčelarka. On mi je rekao da mi to niko ne brani. Onda sam se javila našem rođaku, iskusnom pčelaru. Sećam se, bilo je Bogojavljenje, zato ja mislim da je to Božja volja. On mi jednu košnicu pokloni i ja je odmah stavim u dvorište kuće, u neki zaklon. Ja sam njih toliko gledala, toliko pazila, da se nisam od njih odvajala – priča ova vredna pčelarka.
Bila je, kaže, presudna ljubav, i zahvaljujući tome nastavila je da pčelari. Da će biti dobra pčelarka videlo se odmah na početku, kada je već posle mesec dana do pčelinjaka utabala stazu.
-Ja moje ljubimice toliko obožavam da sam uhvatila sebe da noću ustajem i u spavaćici odlazim do pčelinjaka, gledam ih, uživam, proveravam da li nešto treba. Sećam se da mi je tada moj učitelj, kada je video stazu do pčelinjaka rekao da će od mene biti dobra pčelarka. I izgleda da nije pogrešio. Sa istim žarom ja to i danas činim – priča ova vredna žena.
Društvo po društvo i stigla je do stotinak košnica. Međutim, tome je prethodila edukacija. Čitala je svu literaturu do koje je mogla da dođe, pratila predavanja, sajmove i razmenjivala iskustva sa starijim kolegama. Iako je bila svesna koliko je ovaj posao težak i zahtevan, bila je rešena da uspe.
-Moje prijateljice me pitaju kako da skinu kilograme, a ja im kažem da krenu sa mnom na četrdeset stepeni, pa će da vide kako će lako da smršaju. Ovo je težak posao, više je za muškarce nego za ženu. Pčele traže da se stalno gledaju, sele na pašu, prehranjuju. Ali, sa druge strane to je prelepo – priča Ljilja pčelarka i priznaje da se nije bilo lako izboriti za status među pčelarima.
Ali se odlično snalazi. Stala je rame uz rame sa iskusnim pčelarima. Svaka njena košnica u dobroj godini daje od 60 do 80 kilograma meda. Njene ljubimice odmah su joj iza porodice, a ona im posvećuje mnogo vremena i pažnje.
Muž joj pomaže oko preseljaja, a nije joj strano i da sama sedne u kamion i pomogne u selidbi.
– Jako je teško pratiti Ljilju jer je ona veliki borac. Ja stižem da joj pomognem, ali mogu da kažem da veći deo posla obavlja ona sama. Sin i ja smo angažovani da pripremimo nastavke i selimo pčele na mesta gde je bolja paša, ali sve ostalo ona radi sama – priča Mile.
Ljiljanin med svrstan je u red 16 najkvalitetnijih na našim prostorima i poseduje sertifikat o zaštićenom poreklu. Osim meda, ima i drugih pčelinjih proizvoda, poput propolisa, polena i perge.
Njeno domaćinstvo ima nešto više od šest hektara i ova vredna žena sve postiže. I ne žali se ni kada pčele ne mede, ne hvali se ni kada se medom sladi. Ukratko, to je njen recept za uspeh.
