Ове године навршава се 90 година од рођења Милића Станковића (Милића од Мачве), 90 година од оснивања Народног музеја у Шапцу и 70 година од одржавања првог Октобарског салона. Један од највећих српских сликара, градски храм уметности и културе и најзначајнија уметничка смотра, имали су много тога заједничког, а опет, много их је ствари раздвајало – чуло се на представљању монографије „Милић од Мачве – српски барбарогеније“ и отварању изложбе Станковићевих радова у поседу Народног музеја у Шапцу.
Светски цењен и слављен
Европа и свет били су фасцинирани сликама Милића Станковића. Први пут када је посетио Париз најчувенији галериста Александар Јолас понудио му је уговор на 20 година, што је овај уметник из Мачве одбио. Код куће у Белотићу, примао је Кирка Дагласа и славну Софију Лорен, толико је био цењен. Излагао је по свим значајнијим европским градовима и у Америци. Његова заоставштина броји чак преко 12.000 дела.
– Сликао је пола века непрекидно, стално и веома плодотворно. Његов фундус броји неколико хиљада уметничких дела. Његови радови налазе се у великим музејима широм света. Велике теме су Атлантида, сеоба Срба, ратови, страдања, митови, легенде, народна веровања. Нераскидив са Белотићем, Мачвом – каже виша музејска саветница Татјана Марковић.
Српски барбарогеније
Рођен је 30. октобра 1934. године. Био је ђак Шабачке гимназије у годинама које су изнедриле уметнике попут Живојина Жике Павловића, Бошка Кућанског, Владислава Лалицког, Крсту Алексића. Снажан средњошколски доживљај уметности одвео га је на Ликовну академију, коју је уписао крадом од родитеља, паралелно са Архитектонским факултетом. Мада се на трећој години студија коначно одлучио за сликарство, архитектуру ће уткати у свој стил.
С поносом је говорио о коренима из плодне мачванске равнице. Опседнут виталношћу и снагом српског народа, будући да му је отац Радован био солунац, сликао је мачванског сељака, војника, сеобе, буне и ратове, апокалиптичне сцене из националне историје и њене актере. За њега је сликарство било начин да се бори за српски идентитет и специфичности балканске расе, оригинално и маштовито, па су га због тога назвали авангардним термином „барбарогеније“. Јер он је био геније неукротиве природе, склон да бучно и помпезно слави, али и критикује мане средине којој припада.
– Милић није био славан сликар, он је био један ангажовани интелектуалац у једном изузетном времену. Довољно је поменути само његову изложбу из 1962. године која је била посвећена Сави Шаумановићу и која је забрањена исте ноћи када је отворена. Из његовог сликарства можемо да научимо више него из бројних уџбеника историје. Дубоко верујем да што Милића будемо више заборављали као човека са свим његовим врлинама и манама, да ће све више до изражаја долазити његово сликарство и да ће он увек у историји европског и српског сликарства заузети оно место које му апсолутно припада – рекао је историчар Бранислав Станковић, виши кустос Народног музеја.
Милић, Музеј и Октобарски салон
Од почетака Октобарског салона Милић је долазио у конфронтацију са његовим организаторима – Музејем и Градом, у жељи да ова културна манифестација својим високим стандардима поприми облике које има данас.
– Први сукоб је био 1974. године када су први пут додељене награде на Октобарском салону. Он је излагао уз неке до тада остварене уметнике, али тада су награђени млади и недовољно афирмисани уметници, што је Милића прилично разбеснело. Тада се он јавно обратио, послао писмо које је објављено у Гласу Подриња, поводом своје огорчености, јер је њему било потпуно нејасно да признати уметници и он сам буду изузети од разматрања за награду. Сматрао је то једном великом неправдом – каже Татјана Марковић, дугогодишња ауторка октобарских изложби.
Након овога, наредних неколико година, до 1978, не додељују се награде. Можда то већ довољно говори о вези Октобарског салона и уметника који оправдано високо вреднује своје стваралаштво и исто тако жели да у његовом граду, централна уметничка манифестација буде на истом нивоу.
– Интригантна је била и изложба 1980 – то је тренутак када Милић од Мачве припрема изложбу у Њујорку и његово сликарство је у експанзији широм Југославије и света, а на овом шабачком салону добија 3. награду, што је изазвало велику огорченост уметника и ноћну мору за Народни музеј – каже Татјана Марковић. Поново се обратио јавности. Предложио је да се награда уступи талентованом Дејану Уларџићу, а он да би требало да буде лауреат тог 29. Салона.
Због оштрих ставова и тема на својим делима, на нивоу града, али и Југославије његове изложбе тих година биле су забрањиване. У музејској документацији чува се Милићева преписка са овом установом и градским властима. Након претње да ће се због ових забрана обратити Унеску, приређена му је самостална изложба у Шапцу.
– Последње његово излагање на Октобарском и последњи конфликт са организаторима је 1986. године, када је рађена велика реконструкција зграде Музеја и Октобарски салон одржан је у Библиотеци. Последње вечери украдено је 5 слика, од тога су две биле Милићеве – прича историчарка уметности.
Слике никада нису пронађене и том приликом је Милић Станковић изјавио да више никада неће излагати ни на групним ни на самосталним изложбама у Шапцу. Саопштио је и да забрањује да његове слике из фундуса Музеја буду изложене на великој изложби поводом 150 година од настанка зграде Гимназије, садашњег Народног музеја. Сматрао је да би, као светски признат уметник и ђак Гимназије, требало да буде у организационом одбору.
Иако више није излагао на октобарским салонима, током деведесетих година, приређиване су његове самосталне у Музеју. Године 2009. је направљена и постхумна изложба из породичне, приватних и колекције Народног музеја.
Без легата у Шапцу
Више од педесет својих радова поклонио је Сремским Карловцима, легат Београду, Крушевцу и Сент Андреји, док Народни музеј у Шапцу баштини девет слика и седам цртежа Милића од Мачве.
Већина ових дела је у последњих неколико година прошло процес конверзације. Неке су поклон његове породице, а за неке Музеј нема податак којим путем су стигле у његово власништво. Све су из његовог најплоднијег периода и све говоре о његовој Мачви, Шапцу, овом поднебљу – Цеђење јабуковаче у Мачви, Удварање дринског Бахуса, Мачвани између Сциле и Харибде, Савет вождова уочи Мишарске битке, Вожд на Мишарском бедему, Шапчани оснивају први народно-ослободилачки одбор, Тржница.
Иако се његови радови налазе у великим галеријама и приватним колекцијама широм света, понекад се чини да је Милићева личност, и у самом Шапцу, засенила његову уметност. Међутим, са новом монографијом из 2024, након оне издате у Риму 1982. године, коју је сам приредио, видним интересовањем за изложбама и предавањима посвећеним његовом животу и делу, јасно је да Милићев гениј нема рок трајања, те да његово време тек долази.
