Jasmina Senić, rođena Šapčanka, napustila je grad i odselila se u selo Desić, ispod planine Cer gde se bavi duborezom i seoskim turizmom. I ništa ne bi bilo tako neobično, da tome nije prethodilo bavljenje spoljnom trgovinom, i to sa Sirijom.
Danas na svom imanju gaji autohtone rase svinja, rezbari ikone i gosti posetioce sa svih strana zemlje.
Na uzvišenju sa kog se Cer vidi kao na dlanu, među zelenilom, samoniklim biljkama, kruškama pšeničarkama i jabukama kolačarama nazire se krov kuće. Nju je Jasmina kupila početkom dvehiljaditih, ne sluteći da će joj danas biti dom. Možda i više od toga.
– Kad sam kupila ovu vikendicu, sećam se da je sve bilo zaraslo u ostruge. Moj sin je tada bukvalno propao kroz ova vrata, koliko je to sve bilo dotrajalo. Danima su radnici krčili, kako bismo sve doveli u normalno stanje – priseća se Jasmina.
Danas je to tek deo imanja na jednom od najlepših proplanaka podno Cera. Ispod trema je njen atelje. Draperiji u šampanj boji duž zastakljene umetničke radionice učinile su ovaj ambijent još prijatnijim. A ispred njih na desetine ikona – Sveti Arhangeli, Petka Paraskeva, Bogorodica. U drvetu. Izrezbareni.
– Ponekd pomislim da je ovo dar od Boga. Jednostavno, kada se nešto uči, onda je do škole, a ja sam samouka i zato mislim da to nije došlo tek tako – priča Jasmina koja je duborez gledala kako se radi u Siriji.
I njen Bog je vodi i kad dletom seče tisovinu, šmirgla je i glača dok u drvetu ne nastanu izrezbareni srpski sveci.
Tu su portreti poznatih ličnosti, silnih vladara poput Dušana, mali i veliki formati, pa do Kosovske devojke od dva metra sa metar i po.
– Ovo sam radila tri meseca. Ali, kad kažem tri meseca, to je bio aktivan rad sa sat i po u proseku spavanja – priča.
Veštim rukama, uz mnogo strpljenja danima je u lipovom drvetu deljala portret Patrijraha Pavla, koji joj je omiljeni.
– A da vam kažem zbog čega mi je omiljeni. Kod mene je bio jedan moj prijatelj. Kad sam mu rekla da ću da uradim portret Patrijarha Pavla, on nije verovao. Rekao mi je da neću uspeti, jer i on ima problem da lik dočara četkicom, tako da ne veruje da to može da se izrezbari i da bude verno. Kad sam ga pozvala, nakon što sam uradila duborez, on mi je rekao da svoje četkice treba da spakuje i da više ne radi – priča kroz smeh.
Međutim, pre nešto više od jedne decenije u njenim rukama bio je čelik. Tačnije, izvozila ga je za Siriju. Tako je izdržavala sebe i sina muški se boreći na tržištu metala.
– Bio je to težak posao, ali ja sam sve situacije rešavala. Dešavalo se da na granici sa Sirijom čeka deset kamiona, od kojih su dva moja, jer oni ne puštaju da se pređe dok ne bude odgovarajući broj. Ja sam te situacije rešavala tako što pozovem čoveka u Damask i on završi da preko granice pređu samo tri kamiona, među kojima su i oba moja – priseća se.
Da je život bio blagonaklon prema njoj shvatila je 2008. kada je došlo do kraha na berzi, a ona se silom prilika obrela u pocerskom selu Desić.
-Tad sam imala veliki kiks. Mnogo novca sam izgubila, jer je sve to bilo uloženo u materijal. Strašno sam se razočarala i sa to malo novca što mi je ostalo kupila sam onu kuću gore – priča Jasmina, koja tada nije planirala da ovde započne svoju bajku.
Njeni prijatelji su se čudili toj odluci, a ona je uspela da dokaže da može sve. Danas u njenoj idili uživaju gosti sa različitih strana zemlje. Osim predivne prirode, tu je domaća hrana, organsko voće i povrće i sve što turisti mogu da zamisle.
– Svaki dan spremam domaći hleb. Uživam u pripremi hrane, ali i da dočekam goste koji ovde dolaze. Jednostavno, u ovome sam se pronašla – priča.
Osim domaćih životinja, gaji i Vijetnamsku divlju svinju. I to je često na njenom jelovniku. Uglavnom priprema zdrave obroke za sebe i posetioce.
Iako je rođena u gradu, menjala države, pomerala granice, svoj mir pronašla je ispod planine Cer. I bez obzira na svu težinu da oplemeni i osmisli svoju oazu, u jednoj rečenici je sav smisao njene borbe.
-Ja ovo nizašta ne bih menjala, verujte mi – zaključuje.
