Шапчани се поносе чињеницом да су међу првима у Србији гледали филмове. Кинематографска традиција нашег града у распону од пројекција немих покретних слика до специјалних ефеката највишег квалитета дужа је од 110 година и броји близу двадесет биоскопа. Међутим, у последње три деценије губи се навика окупљања испред великог платна, а одлазак филмске траке у историју разлог је гашења већине биоскопа у земљи. Захваљујући донкихотовској упорности појединаца Шабац је данас један од ретких градова у Србији који се може похвалити модерном дигитализованом биоскопском салом.
У кафани Париз био је један од првих биоскопа (Извор: Википедија)
Шапчани су прве покретне слике гледали под шатром на Мачванској пијаци, а у кафани „Велика Касина“ у Јевремовој улици од 1907. приказивани су најпре неми филмови, док је кино-механизам овог првог градског биоскопа радио захваљујући енергији парне машине. Неме филмове сменио је тон филм, а наредних пола века Шапчани су светска кинематографска остварења гледали у импровизованим кафанским и хотелским просторима.
Педеситих и шездесетих година Шабац се могао похвалити бисокопским салама у ХИ „Зорка“, Паризом, Касином, Домом Синдиката, Летњом баштом, Домом ЈНА, затим платнима у месним заједницама, пригодним местима за гледање филмова у сеоским школама, домовима културе, фирмама.
Биоскоп је радио у хотелу Гранд
Златно доба биоскопа прекинуи су инфлација и ратови деведесетих, када је овај вид друштвене забаве био потпуно угашен. У време када је филм заборављен у целој Србији, Дон Кихот шабачког филмског живота Лутва Мемић, 1996. године скинуо је прашину са платна у Дому Синдиката пројекцијом „Мостова округа Медисон“. У седму уметност заљубио се још у детињству, па му никада није било мрско да пројекцију пусти за само неколико гледалаца.
– Имао сам жељу и мотив да радим нешто мени блиско. Као дете сам гледао филмове у Зворнику, комшија ми је био кинооператер. Наложим пећ са великом димном цеви како би биоскоп могао да ради. По пет пута гледао сам исти филм – присећа се.
Сала биоскопа прима 100 гледалаца (Фото: приватна архива)
Некада је набавка траке био мукотрпан посао, али је жеља за гледањем филма била јача.
– У историји филма у Србији, Шабац је други град који је после Београда имао пројекције по кафанама, већ 1892. године. После Другог светског рата почели су се приказивати филмови и у мањим местима. Па су један филм играли у два суседна села са одређеном временском разликом. Игра се први чин у једном селу, а траку за други чин довозе бициклом. Зими кад не могу бициклом, довозе санкама из Причиновића у Табановић – прича Мемић.
Најмлађи Шапчани најбоље се проводе у биоскопу, све док цртаће не замене неким другим видом забаве. Старијим генерацијама, пак, дружења пре и након пројекције буде сећања на младост.
– Биоскоп је пре свега био место за младе. Гледање филма имало је социјалну димензију. Људи су се дружили пре, за време и после филма. Тако им се пружа могућност да дискутују и размене искуства, јер биоскопски мрак и тишину не можете обезбедити ни на који други начин – подсећа власник биоскопа.
Због урушавања кровне конструкције сале Дома синдиката 2003. године ЛМ биоскоп сели се у простор у ком је и данас. За 23 године, колико постоји, најтежи је био прелазак са филмске траке на дигитални запис, који је коначно вратио публику у салу.
Барко дигитални пројектор (Фото: приватна архива)
– За институцију која се финансира од продаје улазница, врло је захтевно прећи са филмске траке на дигиталну опрему. Због тога Србија још увек има јако мало дигитализованих сала. Након година изнајмљивања опреме, захваљујући Филмском центру Србије успели смо да у потпуности завршимо овај процес— каже Марица Лазаревић, дугогодишња организаторка догађаја ЛМ биоскопа.
Биоскоп данас (Фото: Ј. Губелић)
Новца често не претекне за културу, а пиратерија масовно затвара биоскопе. Против таквог тренда ови људи боре се пројекцијама и са 5, 6 посетилаца.
– Србија је заједно са Русијом и Кином врло либерална по питању рушења ауторксих права. Због копија на интернету често се боримо да одржимо пројекцију. Нажалост, људи некада дођу само да би купили кокице – прича организаторка.
Међутим, домаћи филм и теме из националне историје маме публику која годинама није крочила у биоскопску салу, а на овим пројекцијама пусти се и по која суза.
– Код нас се највише гледа комедија и домаћи филм – од „Зоне Замфирове“ све рекорде гледаности оборио је филм „Јужни ветар“. Такође, „Заспанка за војнике“ заиста је многе дотакла. Овај филм је гледала публика која годинама или никада није свраћала у биоскоп. Ту су људи препознали своје породичне приче. Стварно је било емотивно, људи су излазили у сузама, оставио је велики утисак – каже Марица.
Премијере светских хитова у нашем граду приказују се истовремено када и у Београду, а важно је напоменути да ширина репертоара зависи искључиво од интересовања публике. Љубитељи ФЕСТ-а моћи ће да од 28. фебруара до 6. марта у ЛМ биоскопу погледају избор од 10 филмова из различитих програмских целина.
