Petočlana porodica Obrenović, iz sela Jalovik kod Vladimiraca, živi na ivici egzistencije. Kada je prošle godine umro otac, četvoro dece, od kojih su troje đaci, ostali su samo sa majkom koja pokušava u nadnici da zaradi za njihovo školovanje. I pored toga što im se kuća ruši i prokišnjava, Milica je odličan đak. Ne prose i ne kukaju, ali im je pomoć potrebna.
Soba za sve (Foto: J. Gubelić)
Osmogodišnja Milena u jednoj sobi uči i jede. Možda to ne bi ni priznala, ali je odaje ranac i sto sa tek opranim tanjirima. To je dnevna, spavaća i gostinska soba, po potrebi kuhinja i trpezarija. Jedan krevet, sto i zamrzivač su sve što je stalo u mali sobičak. Na zidu rupa u koju bi mogla stati sva težina njihovog života.
“Na ovom krevetu spavamo ja i mama. U drugoj sobi spavaju sestre i brat. Kad se vratim, ja učim na regalu u njihovoj sobi. Učimo na smenu, kada na mene dođe red”, priča dvanaestogodišnji Lazar.
Regal na kom uče (Foto: J. Gubelić)
Na regalu sada uči Milica, jer je njen red. Žuri da završi lekciju, jer će uskoro pasti mrak, pa će morati da čita pored sveće, ako želi da nastavi sa peticama.
“Regal smo stavili pored prozora da može svetlost da ulazi. Samo u srednjoj prostoriji ima svetla, pa se pomalo vidi i ovde. Kad je mrak, mi upalimo televizor i tako učimo”, pokazuje Milica, učenica četvrte godine Posavotamnavske srednje škole, smera pravni tehničar.
Spavaća i soba za učenje (Foto: J. Gubelić)
Trošna kuća u kojoj žive njih petoro jedva je izdržala ovu zimu. Prokišnjava kad su veće kiše, žali se Lazar. Leti, opet, ulaze zmije, zimi miševi. Oni su izgrizli kablove, pa nema struje. A i bandera hoće da se sruši.
“Teško je”, priča sa uzdahom majka.
Vodu donose iz bunara (Foto: J. Gubelić)
To je sve što Slađana može da nam kaže. Bori se u nadnici, ali sa tim novcem mogu samo da prežive.
“Išla sam tri dana u Bojić, radila u malinjaku. Radim gde god me pozovu. Ostavim ih same”, priča kroz suze.
Lazar seče poslednje komade drva (Foto: J. Gubelić)
Lazar seče poslednje ostatke drveta za ogrev, a svaki dan treba ložiti da se skuva ručak. Struje ima samo u jednoj prostoriji, vode samo u bunaru.
“Nemamo gde da se okupamo. Mnogo toga nam nedostaje”, priča.
Miloš kosi travu za novac (Foto: J. Gubelić)
Najstariji Miloš je domaćin kuće, a tek mu je 20. Kada je otac umro prošle godine, preuzeo je domaćinstvo, ali nema gde da zaradi. Baš jutros uzeo je trimer da nam pokaže kako po komšiluku kosi travu, ali nije mogao da ga pokrene jer nije imao benzina. Jedan litar doneo je komšija, koji im inače pomaže. Pomagala je i opština, ali ovde mnogo treba da se “zakrpe sve rupe”.
“Ja idem da radim čim me neko pozove. Radim sa trimerom i molerišem”, priča Miloš.
Milena pere veš u lavoru (Foto: J. Gubelić)
Voleli bi i oni da imaju kao druga deca, ali svoje školske drugare ne smeju ni da pozovu kući. To nam priča Milena dok u lavoru pere veš. Ima samo osam godina, a odrasla je prerano.
Ne samo da imaju imena kosovskih junaka, već i srce. Nažalost, to im ne pomaže mnogo u ovom surovom svetu.
Trošna kuća prokišnjava (Foto: J. Gubelić)
Hektar zemlje sa kog dobijaju brašno za hleb prepreka im je da ostvare socijalnu pomoć. Dečji dodatak potroše da se prehrane. Ne prose i ne kukaju, ali se nadaju da će im neko pomoći da obezbede uslove dostojne čoveka.
