Последње ћумурџије у Посавотамнави „одржавају у животу“ овај стари занат. На њиховом ћумуру праве се најбољи роштиљ и ћевапи, а они, за тај ужитак немају времена. Црначки посао раде даноноћно, а после сатима перу руке и лице у које се увукла чађ.
Убацивање дрва (Фото: Ј. Губелић)
Купола изнад земље, наизглед примитивна, али за Драгана Мићића је његова мини фабрика. То је једино предузеће и место где може зарадити коју пару.
Примитивна конструкција, коју су засениле грађевине 21. века, облепљена блатом, висока до пет метара, доноси црни хлеб њему и његовој породици. И не само њему, већ и другим становницима Каоне.
“Прве ћумуране су биле грађене од земље. Наше село сада има ћумуране од цигле. У ову моју може да стане пет метара дрва, али има и већих. Купола се прво напуни дрветом а онда се запали ватра. Главна ствар у производњи дрвеног угља лежи у гушењу пламена ватре тако што се све рупе на ћумурани затворе иловачом и дрво у унутрашњости се угљенише” “, објашњава Драган Мићић.
Дрва морају бити квалитетна (Фото: Ј. Губелић)
Од припреме ћумуране и дрвета па до паковања готовог ћумура мора се радити непрекидно две до три недеље. Основа производње ћумура је непотпуно изгарање дрвета.
За квалитетан ћумур користи се квалитетно дрво, које се извлачи из шуме. То одлично знају Пантелићи који већ трећу генерацију раде ћумурџијски посао. Четири ћумуране раде даноноћно.
“То је радио мој деда, мој отац, сада радимо ја и мој син. Још увек је ово посао од којег преживљавамо. Највећи купци су роштиљџије. Има зараде, али није лака пара”, прича Слободан Пантелић.
Ћумуране раде даноноћно (Фото: Ј. Губелић)
Прављење ћумура је један од најтежих послова али без доброг ћумура нема ни специјалитета са роштиља. Они не једу у тим ресторанима, већ овако зарађују за хлеб са девет кора.
“Тежак је ово хлеб, много тежак. Али, иде сетва и сваки динар је важан”, каже Слободан Васић.
Ћумур иде за ћевабџинице и ковачнице (Фото: Ј. Губелић)
Сваки килограм оставља траг на лицу и рукама. Када се убацују дрва, гуши их дим, оштар и јак, посебно кад дува ветар. Ни вађење ћумура није лакше. Од прашине после рада, како вели, виде им се само зуби.
Три генерације раде овај посао (Фото: Ј. Губелић)
Један џак продају по 400 динара. Када одузму улагање, остане им неколико хиљада динара. Под условом да је квалитет задовољавајући. Када заврше посао буду црни као угарак. Сатима перу лице, руке и гардеробу у коју се увукла чађ.
Драган Мићић поцрнео од ћумура (Фото: Ј. Губелић)
“Прво се ми перемо, а онда сатима чистимо каду. Црн је то посао. Црн је то хлеб”, причају.
Иако уморан и црн од ћумура, њихов образ је чист. Чистији од многих.
