Poslednje ćumurdžije u Posavotamnavi „održavaju u životu“ ovaj stari zanat. Na njihovom ćumuru prave se najbolji roštilj i ćevapi, a oni, za taj užitak nemaju vremena. Crnački posao rade danonoćno, a posle satima peru ruke i lice u koje se uvukla čađ.
Ubacivanje drva (Foto: J. Gubelić)
Kupola iznad zemlje, naizgled primitivna, ali za Dragana Mićića je njegova mini fabrika. To je jedino preduzeće i mesto gde može zaraditi koju paru.
Primitivna konstrukcija, koju su zasenile građevine 21. veka, oblepljena blatom, visoka do pet metara, donosi crni hleb njemu i njegovoj porodici. I ne samo njemu, već i drugim stanovnicima Kaone.
“Prve ćumurane su bile građene od zemlje. Naše selo sada ima ćumurane od cigle. U ovu moju može da stane pet metara drva, ali ima i većih. Kupola se prvo napuni drvetom a onda se zapali vatra. Glavna stvar u proizvodnji drvenog uglja leži u gušenju plamena vatre tako što se sve rupe na ćumurani zatvore ilovačom i drvo u unutrašnjosti se ugljeniše” “, objašnjava Dragan Mićić.
Drva moraju biti kvalitetna (Foto: J. Gubelić)
Od pripreme ćumurane i drveta pa do pakovanja gotovog ćumura mora se raditi neprekidno dve do tri nedelje. Osnova proizvodnje ćumura je nepotpuno izgaranje drveta.
Za kvalitetan ćumur koristi se kvalitetno drvo, koje se izvlači iz šume. To odlično znaju Pantelići koji već treću generaciju rade ćumurdžijski posao. Četiri ćumurane rade danonoćno.
“To je radio moj deda, moj otac, sada radimo ja i moj sin. Još uvek je ovo posao od kojeg preživljavamo. Najveći kupci su roštiljdžije. Ima zarade, ali nije laka para”, priča Slobodan Pantelić.
Ćumurane rade danonoćno (Foto: J. Gubelić)
Pravljenje ćumura je jedan od najtežih poslova ali bez dobrog ćumura nema ni specijaliteta sa roštilja. Oni ne jedu u tim restoranima, već ovako zarađuju za hleb sa devet kora.
“Težak je ovo hleb, mnogo težak. Ali, ide setva i svaki dinar je važan”, kaže Slobodan Vasić.
Ćumur ide za ćevabdžinice i kovačnice (Foto: J. Gubelić)
Svaki kilogram ostavlja trag na licu i rukama. Kada se ubacuju drva, guši ih dim, oštar i jak, posebno kad duva vetar. Ni vađenje ćumura nije lakše. Od prašine posle rada, kako veli, vide im se samo zubi.
Tri generacije rade ovaj posao (Foto: J. Gubelić)
Jedan džak prodaju po 400 dinara. Kada oduzmu ulaganje, ostane im nekoliko hiljada dinara. Pod uslovom da je kvalitet zadovoljavajući. Kada završe posao budu crni kao ugarak. Satima peru lice, ruke i garderobu u koju se uvukla čađ.
Dragan Mićić pocrneo od ćumura (Foto: J. Gubelić)
“Prvo se mi peremo, a onda satima čistimo kadu. Crn je to posao. Crn je to hleb”, pričaju.
Iako umoran i crn od ćumura, njihov obraz je čist. Čistiji od mnogih.
