Од оне „радо иде Србин у војнике“, због чега смо били најпоноснији народ у Европи, до редовног служења војске дели нас цивилизацијски заокрет у мишљењу и приоритетима, али и неколико десетина милијарди динара. Иако се, према истраживањима јавног мњења, две трећине грађана ипак слаже са обавезним служењем војног рока – најстарији и најмлађи углавном су усаглашени, државу би свеопшта припремљеност на ванредно стање коштала много.
Најмлађи српски војник (Фото: приватна архива)
Србија је војни рок добровољном и професионалном службом заменила 2011. године, а остала је обавеза увођења у војну евиденцију и обавеза служења у резервном саставу. Прошлогодишња изјава председника државе да се разматра увођење обавезног војног рока од 2020. или 2021. године изазвала је буру у јавности. Како је сам рекао, али и како су економски показатељи објаснили, од финансија зависи хоће ли га уопште бити и хоће ли бити у трајању од три или шест месеци.
Војна униформа са поносом се носила (Извор: Међуопштински историјски архив)
Српски сељак безброј пута у историји по потреби се претварао у војника, да би у опанцима и гуњу, под слабом или никаквом ратном опремом бранио отаџбину срцем, пре него војничким умећем. И то је било довољно за слободу. Данас је слична ситуација, а злу не требало, велики је број оних који би оружје у руке први пут узели тек у некој општој мобилизацији. Као да су се Срби након последњег рата уморили од хроничне приче о војниковању, а улоге жене, која носи дете девет месеци и мушкарца који служи војску нису више толико битне. Сада даме равноправно са својим мушким колегама стоје у свечаној униформи у строју, и свој посао обављају подједнако професионално.
Војно регрутовање пре неколико деценија значило је да је мушкарац прошао одређену животну школу, да је здрав, психички и физички стабилан и способан да обави ову дужност, што је пре свега било важно за углед породице. Јер док некима физички недостаци или неке друге околности нису дали да се покажу у улози војника, други су одлазак у војну јединицу на годину дана славили нашироко, некада раскошније и од ступања у брак. Данас је испраћај у војску у породици са мушким чељадетом углавном замењен прославом пунолетства.
Војна служба некада се изједначавала са патриотизмом (Извор: Међуопштински историјски архив)
Многи сматрају да би питање обавезног војног рока требало разматрати у договору са стручњацима и грађанима. А шта грађани кажу? Званична испитивања показују да је око 75% становника за увођење ове редовне дисциплине.
Занимљив је податак да је за претежно старија популација, од преко 60 година, коју за своје служење војног рока у старој Југославији везују носталгична сећања, дружење и пријатељства широм земље. Војна морнарица младићима из унутрашњости омогућавала је да и до три године бораве у приморским местима. Неким старијим Шапчанима плаветнило мора улепшавало је војничку дужност, коју везују за младост, дружење, одрастање. Војничка дисциплина многим младићима представљала је животну прекретницу, а време проведено у изолацији у процесу сазревања било је важно колико и образовање, женидба. Обавеза устајања у цик зоре највреднијима прерасла је у навику, а рад, ред и сналажење прелили су се и на све сфере свакодневног живота.
Владимир Живковић, април 1978. касарна Сомбор (Фото: приватна архива)
Пријатељства склопљена у касарнама широм бивше федеративне државе, након ратова деведесетих чувају још једино ретке избледеле фотографије. Међутим, нове технологије и друштвене мреже омогућиле су старим класним друговима да се повежу и поново окупе. Тако је Касарна на Сави била „друга кућа“ многим регрутима из бивших република и стециште прича и успомена. На бројним форумима на тему „ЈНА-СФРЈ“ јављају се Македонци, Словенци, Босанци, Хрвати, где остављају своје утиске у вези са својим регрутовањем у граду на Сави.
С друге стране, они који не памте узбуђење социјалистичке многољудне заједнице, али ни догађаје који односе у региону деле на стање пре и после рата, такође су у великој мери за враћање редовног регрутовања. То су младићи узраста између 18 и 30 година. Највећи проценат негодовања је код популације између 40 и 50 година, који период младалаштва везују за ратове деведесетих и који нису вољни да им деца учествују у овој причи.
