Njihova sudbina je u sopstvenim rukama. Oni ne biraju poslove, ne traže bolje uslove rada, ne mole za veću platu. Oni rade. Pristaju na poslove koje drugi neće. Oni su sezonski radnici.
Na poljima počinju da rade još kao deca. Seoski atari za njih su šansa da zarade dinar i obezbede pristojan život sebi i svojoj porodici. Prvo voće i povrće ubiraju njihove ruke – jagode, maline, kupine, višnje, krompir, krastavci, luk…I ne ljute se ni na život, ni sudbinu. Veruju da će im samo tako biti bolje.
U pauzi razmene po koju reč sa kolegama koji su uglavnom iste generacije. Malo je mladih. Na poljima su danas uglavnom penzioneri i izbeglice, za koje nije bilo mesta na tržištu rada. Godine im nisu prepreka da rade.
Nekad su sezonski radnici dolazili iz susedne Ruminije, a danas je među njima najviše starih. Muškarci baliraju slamu, kupe seno i rade muške poslove. I njima je često sezonski posao osnovni izvor prihoda.
Za njih je najvažnije da je kičma dobra. Isto je i kada se beru jagode čučeći ili u raskoraku, ili maline u savijenom položaju. Važno je da izdrže žegu, kišu i vetar. Potrebna im je snaga i strpljenje, brze i vredne ruke. Od njih sve zavisi.