Velja Rakinić(35), poznatiji po nadimku Sudanac, nije običan vozač autobusa. Pleni osmehom i dobrotom, a upravo zbog tih osobina omiljena je ličnost mališanima koji su imali šansu da ga sretnu. Njihov sud je nemoguće prevariti, i to je neoboriv dokaz koliko je Velja veliki čovek. On to svojim delima potvrđuje već deceniju. Tako je stekao titulu najpopularnijeg Deda Mraza koji usrećuje decu iz čistog srca, bez ikakve nadoknade. Radi ono što voli i uživa privilegije koje imaju samo dobri ljudi, poput Velje Sudanca.
I vozač i Deda Mraz (Foto: privatna arhiva)
Ovaj humani Šapčanin, vozač autobusa u jednoj od šabačkih kompanija, svaki put, nekoliko dana pred Novu godinu, oblači kostim Deda Mraza, uveseljava putnike i daruje im poklone koje sam kupuje. To su uglavnom bombone, čokolade i drugi slatkiši koje mališani najviše vole. Dao bi im i više, ali toliko može da priušti od onog što pretekne kad isplati troškove podstanarskog života. Međutim, on se ne žali. Naprotiv, daje u tišini i sa zadovoljstvom, želeći da usreći druge. Motiv ovog plemenitog gesta je jednostavan i stao je u jednu rečenicu.
„ Moj život je bio težak i ja odlično znam koliko je malo potrebno za sreću“, odgovara kratko, ne skidajući osmeh sa lica.
Usrećuje decu kad god ima priliku (Foto: privatna arhiva)
Zbog njegovog osmeha i topline spisak onih koji su želeli da im baš Velja uruči poklone ove Nove godine je još duži.
„Pred Novu godinu pozvali su me iz Udruženja hranitelja jer njihovu decu redovno prevozim. Pitali su me da li mogu da dođem u Osnovnu školu „Laza K. Lazarević“ da podelim poklone. Ja sam odmah pristao. To je bila neviđena jurnjava. Ja sam otišao, podelio poklone i napravio šou koji inače pravom sa decom. Na kraju su me pitali koliko treba da mi plate. Kad sam im objasnio da ne postoji mogućnost da ja uzmem novac za ono što radim za decu, oni nisu mogli da veruju. Ja sam otišao drage volje. Puno mi je srce da mogu tako nešto da učinim. A najveće zadovoljstvo mi je bilo kad sam podigao bradu i kad su deca videla ko je zapravo njihov Deda Mraz. Tek tad je nastao haos“, priča ovaj humanitarac i sada uzbuđen zbog zadovoljstva koje je priredio mališanima.
Deda Mraz kog deca obožavaju (Foto: privatna arhiva)
A oni, za njega su imali samo tople reči, pa su mu se na njihovoj fejsbuk stranici zahvalili:
„A sad hvala Deda Mrazu, Velji-Sudancu na dolasku i osmesima naše dece. On je najbolji vozač i najbolji Deda Mraz!“
Obradovali su mu se u Gerontološkom centru gde je ovaj neobični vozač -Deda Mraz odvezao učenike Osnovne škole „Vuk Karadžić“ i vrtića – učesnike priredbe, a onda je, na iznenađenje svih, izveo svoj šou program. Naravno, sve besplatno.
Kada je čuo da u Centru za smeštaj i dnevni boravak dece i omladine ometene u razvoju tuguju što Velja ne radi, on je istog časa obukao odelo Deda Mraza, seo u autobus i uputio se prema Kasarskim Livadama.
„Kad me je direktorica videla, tada je rekla: Ovo samo može jedan čovek da bude u celom regionu, a to je Velja! Ja podignem bradu i nasmejem se. Kad su me deca videla, nastupila je cika i vriska“, priča Velja.
Veseljak u duši (Foto: privatna arhiva)
Sve radi iz čistog srca, bez ikakve nadoknade.
„Ne daj Bože da tako nešto naplaćujem, pa kakav bih ja to bio čovek“, kaže skromno Velja.
Nedavno je prešao da radi kod drugog autoprevoznika, a zbog preporuka koje je o Velji čuo, vlasnik je iz Bajine Bašte došao lično da ga upozna.
„Kad je video kako se smejem, on mi je rekao da je doveo sina i kćerku da me upoznaju. A ja njemu odgovorim: „Ja sam se sinoć okupao kad sam čuo da ćete danas doći da se upoznamo“. Čovek se od srca smejao“, priča Velja.
Sve radi iz čistog srca, bez ikakve nadoknade (Foto: privatna arhiva)
I tako uveseljava druge, iako njegov život nije uvek bio lak. Rođen je u Vukovaru, koji je nakon rata morao da napusti zajedno sa roditeljima i mlađim bratom. Tada je izbegao najpre u Šašince, a potom u Šabac. Zbog ratnih uslova, nije mogao da upiše srednju školu a onda je, 2008. godine položio državni ispit i stekao zvanje profesionalnog vozača motornih vozila drumskog saobraćaja.
„Tada sam konačno, posle teških fizičkih poslova koje sam radio da bih prehranio brata i sebe, dobio posao vozača. Taj osećaj kada sam seo u autobus bio je neopisiv. Prvo sam počeo da radim na prigradskoj liniji Šabac-Metlić. Sećam se da sam u tom selu bio atrakcija. I dan danas sam. Tamo sam i dobio ovaj nadimak. Često sam imao običaj dok vozim da govorim rečenicu iz filma „Kamiondžije“, „Ala radi moj japanski Sudanac“, pa su kolege kada me vide vikale – Evo ga naš Sudanac! I tako je i ostalo,“ ipriseća se Velja.
Ljubav koja nema cenu (Foto: privatna arhiva)
Njegova misija je da sve ono što nije imao, pruži drugima. Kao mladić ostao je bez doma a potom su ga napustili roditelji. Rastao je u neizvesnosti. Život ga je naučio da bude čovek. Ne običan, već veliki. Od života ne traži više, smatrajući da ono je što mu je dao sasvim dovoljno.
„Preselio sam se u drugi stan ali sam i dalje na Čaviću. Nisam se udao ni oženio. Naučio sam lepo da kuvam. Ceo post sam kuvao razne đakonije. Sve u svemu, nije se ništa promenilo. Možda sam se samo ja prolepšao!“, dodaje kroz smeh u iščekivanju nove plemenite misije jer Velja za to živi.
