Веља Ракинић(35), познатији по надимку Суданац, није обичан возач аутобуса. Плени осмехом и добротом, а управо због тих особина омиљена је личност малишанима који су имали шансу да га сретну. Њихов суд је немогуће преварити, и то је необорив доказ колико је Веља велики човек. Он то својим делима потврђује већ деценију. Тако је стекао титулу најпопуларнијег Деда Мраза који усрећује децу из чистог срца, без икакве надокнаде. Ради оно што воли и ужива привилегије које имају само добри људи, попут Веље Суданца.
И возач и Деда Мраз (Фото: приватна архива)
Овај хумани Шапчанин, возач аутобуса у једној од шабачких компанија, сваки пут, неколико дана пред Нову годину, облачи костим Деда Мраза, увесељава путнике и дарује им поклоне које сам купује. То су углавном бомбоне, чоколаде и други слаткиши које малишани највише воле. Дао би им и више, али толико може да приушти од оног што претекне кад исплати трошкове подстанарског живота. Међутим, он се не жали. Напротив, даје у тишини и са задовољством, желећи да усрећи друге. Мотив овог племенитог геста је једноставан и стао је у једну реченицу.
„ Мој живот је био тежак и ја одлично знам колико је мало потребно за срећу“, одговара кратко, не скидајући осмех са лица.
Усрећује децу кад год има прилику (Фото: приватна архива)
Због његовог осмеха и топлине списак оних који су желели да им баш Веља уручи поклоне ове Нове године је још дужи.
„Пред Нову годину позвали су ме из Удружења хранитеља јер њихову децу редовно превозим. Питали су ме да ли могу да дођем у Основну школу „Лаза К. Лазаревић“ да поделим поклоне. Ја сам одмах пристао. То је била невиђена јурњава. Ја сам отишао, поделио поклоне и направио шоу који иначе правом са децом. На крају су ме питали колико треба да ми плате. Кад сам им објаснио да не постоји могућност да ја узмем новац за оно што радим за децу, они нису могли да верују. Ја сам отишао драге воље. Пуно ми је срце да могу тако нешто да учиним. А највеће задовољство ми је било кад сам подигао браду и кад су деца видела ко је заправо њихов Деда Мраз. Тек тад је настао хаос“, прича овај хуманитарац и сада узбуђен због задовољства које је приредио малишанима.
Деда Мраз ког деца обожавају (Фото: приватна архива)
А они, за њега су имали само топле речи, па су му се на њиховој фејсбук страници захвалили:
„А сад хвала Деда Мразу, Вељи-Суданцу на доласку и осмесима наше деце. Он је најбољи возач и најбољи Деда Мраз!“
Обрадовали су му се у Геронтолошком центру где је овај необични возач -Деда Мраз одвезао ученике Основне школе „Вук Караџић“ и вртића – учеснике приредбе, а онда је, на изненађење свих, извео свој шоу програм. Наравно, све бесплатно.
Када је чуо да у Центру за смештај и дневни боравак деце и омладине ометене у развоју тугују што Веља не ради, он је истог часа обукао одело Деда Мраза, сео у аутобус и упутио се према Касарским Ливадама.
„Кад ме је директорица видела, тада је рекла: Ово само може један човек да буде у целом региону, а то је Веља! Ја подигнем браду и насмејем се. Кад су ме деца видела, наступила је цика и вриска“, прича Веља.
Весељак у души (Фото: приватна архива)
Све ради из чистог срца, без икакве надокнаде.
„Не дај Боже да тако нешто наплаћујем, па какав бих ја то био човек“, каже скромно Веља.
Недавно је прешао да ради код другог аутопревозника, а због препорука које је о Вељи чуо, власник је из Бајине Баште дошао лично да га упозна.
„Кад је видео како се смејем, он ми је рекао да је довео сина и кћерку да ме упознају. А ја њему одговорим: „Ја сам се синоћ окупао кад сам чуо да ћете данас доћи да се упознамо“. Човек се од срца смејао“, прича Веља.
Све ради из чистог срца, без икакве надокнаде (Фото: приватна архива)
И тако увесељава друге, иако његов живот није увек био лак. Рођен је у Вуковару, који је након рата морао да напусти заједно са родитељима и млађим братом. Тада је избегао најпре у Шашинце, а потом у Шабац. Због ратних услова, није могао да упише средњу школу а онда је, 2008. године положио државни испит и стекао звање професионалног возача моторних возила друмског саобраћаја.
„Тада сам коначно, после тешких физичких послова које сам радио да бих прехранио брата и себе, добио посао возача. Тај осећај када сам сео у аутобус био је неописив. Прво сам почео да радим на приградској линији Шабац-Метлић. Сећам се да сам у том селу био атракција. И дан данас сам. Тамо сам и добио овај надимак. Често сам имао обичај док возим да говорим реченицу из филма „Камионџије“, „Ала ради мој јапански Суданац“, па су колеге када ме виде викале – Ево га наш Суданац! И тако је и остало,“ иприсећа се Веља.
Љубав која нема цену (Фото: приватна архива)
Његова мисија је да све оно што није имао, пружи другима. Као младић остао је без дома а потом су га напустили родитељи. Растао је у неизвесности. Живот га је научио да буде човек. Не обичан, већ велики. Од живота не тражи више, сматрајући да оно је што му је дао сасвим довољно.
„Преселио сам се у други стан али сам и даље на Чавићу. Нисам се удао ни оженио. Научио сам лепо да кувам. Цео пост сам кувао разне ђаконије. Све у свему, није се ништа променило. Можда сам се само ја пролепшао!“, додаје кроз смех у ишчекивању нове племените мисије јер Веља за то живи.
