Udruženje građana domaće radinosti „Rađevska nit“ iz Krupnja osnovano je 2006. godine, sa ciljem da se žene ovog kraja druže uz rad. Da su uspele u tome potvrđuje njih 15 koje istrajavaju u očuvanju narodne tradicije i izradi suvenira i rukotvorina.
Ne postoji ručni rad koji ne umeju da rade. Vešte sa iglama, prstima, od vune i konca, stvaraju čuda i čuvaju tradiciju.
– Imamo haljinu koja je urađena od srpskog platna. Čist pamuk. Ukrašena je čipkom, ovo je celulozna čipka, rađena ručno, nije kupljena, već su moje članice to uradile. Vez je puni, rađen diskretnim, finim, nežnim pastelnim bojama. Okolo je obrađena takođe ručno, ne mašinski, jedino što smo je sašili mašinom, a ovo je sve naših ruku delo – objašnjava Novka Lukić, predsednica Udruženja “Rađevska nit”.
I na srpskim dvorovima vez je bio deo svakodnevnog rituala, među dvorskim damama. Tehnika se nije menjala, ali zato jesu načini da savršenije izgleda.
– Na platno se stavi indigo, pripremi se na papiru šema, nacrtana, koju ću na platno preneti i navesti. Inače, ranije, dok nije bilo indigo papira, stare majke su posipale prah po sitnim rupicama na šemi, i ostajao je trag po platnu, po kom su vezle. A još ranije, kad nije ni toga bilo, a to sam ja radila u detinjstvu, stavi se platno na vez i uzme se kašika od aluminijuma, i trlja se po čistom platnu, i na njemu ostaje trag kao od grafitne olovke, dobija se šema, i tako se radilo– priča Rada Đukanović, članica ovog udruženja.
Ove vredne žene učestvuju na bazarima i prelima, a pored izrade čarapa od prirodne vune, veza na košuljama i peškirima, kao i ostalih rukom rađenih unikatnih predmeta, starim zanatima uče mlade, jer šta ima lepše i vrednije nego miraz spremiti sopstvenim rukama.
Miraz je nekada bio važan doprinos mladine porodice u mladoženjinom domaćinstvu. Zbog toga su devojke, čim bi stasale, krenule da pletu i vezu, kako bi darovi na dan svadbe bili što bogatiji. Danas se miraz karakteriše malo drugačije, ali ima onih koji izvornu notu i pamte i prenose dalje.
Postojanje predenih predmet datira još od pre 20000 godina. Vlakna se upredaju rukom, uz korišćenje jednostavnih pomagala, poput preslice i vretena. U veštim rukama to izgleda jednostavno, ali da bi se savladala tehnika, treba mnogo učenja.
– Od preslice i vretena sve zavisi. I kako se drži u ruci – ističe Rada Pajić.
Ruža Pantić već decenijama neguje tehniku necanja. Iako na prvi pogled izgleda kao heklani rad, u pitanju je malo drugačiji način ručnog rada jer se koristi posebna igla, često ručne izrade.
– Obavije se konac oko olovke, a olovka se drži sa dva prsta. Igla se provlači pored prsta, pa kroz petlju, onda jednu petlju puštam, a drugu hvatam, i pravim navezak, ali mora strogo da se drži palcem da se ujednače navesci – objašnjava ovu nimalo jednostavnu tehniku Ruža.
Za upredanje niti, heklanje i štrikanje tkanina, koriste različite igle. Od običnih, sa dugačkom osovinom, suženjem na vrhu i graničnikom na kraju, pa do posebno pravljenih za izradu unikatnih komada. Učiteljica Novka, koja uspešno vodi udruženje, savladala je heklanje na igli u obliku slova U.
– To je igla napravljena od žice, za to je potrebna samo ta igla i jedna heklica sa kuknjem – pokazuje.
Svoje rukotvorine ove vredne žene prodaju na sajmovima i bazarima, koji razumeju vrednost ručne radinosti.
Iz serijala „ONE MOGU SVE”. Projekat je sufinansiran iz budžeta Opštine Krupanj. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
