Удружење грађана домаће радиности „Рађевска нит“ из Крупња основано је 2006. године, са циљем да се жене овог краја друже уз рад. Да су успеле у томе потврђује њих 15 које истрајавају у очувању народне традиције и изради сувенира и рукотворина.
Не постоји ручни рад који не умеју да раде. Веште са иглама, прстима, од вуне и конца, стварају чуда и чувају традицију.
– Имамо хаљину која је урађена од српског платна. Чист памук. Украшена је чипком, ово је целулозна чипка, рађена ручно, није купљена, већ су моје чланице то урадиле. Вез је пуни, рађен дискретним, финим, нежним пастелним бојама. Около је обрађена такође ручно, не машински, једино што смо је сашили машином, а ово је све наших руку дело – објашњава Новка Лукић, председница Удружења „Рађевска нит“.
И на српским дворовима вез је био део свакодневног ритуала, међу дворским дамама. Техника се није мењала, али зато јесу начини да савршеније изгледа.
– На платно се стави индиго, припреми се на папиру шема, нацртана, коју ћу на платно пренети и навести. Иначе, раније, док није било индиго папира, старе мајке су посипале прах по ситним рупицама на шеми, и остајао је траг по платну, по ком су везле. А још раније, кад није ни тога било, а то сам ја радила у детињству, стави се платно на вез и узме се кашика од алуминијума, и трља се по чистом платну, и на њему остаје траг као од графитне оловке, добија се шема, и тако се радило– прича Рада Ђукановић, чланица овог удружења.
Ове вредне жене учествују на базарима и прелима, а поред израде чарапа од природне вуне, веза на кошуљама и пешкирима, као и осталих руком рађених уникатних предмета, старим занатима уче младе, јер шта има лепше и вредније него мираз спремити сопственим рукама.
Мираз је некада био важан допринос младине породице у младожењином домаћинству. Због тога су девојке, чим би стасале, кренуле да плету и везу, како би дарови на дан свадбе били што богатији. Данас се мираз карактерише мало другачије, али има оних који изворну ноту и памте и преносе даље.
Постојање предених предмет датира још од пре 20000 година. Влакна се упредају руком, уз коришћење једноставних помагала, попут преслице и вретена. У вештим рукама то изгледа једноставно, али да би се савладала техника, треба много учења.
– Од преслице и вретена све зависи. И како се држи у руци – истиче Рада Пајић.
Ружа Пантић већ деценијама негује технику нецања. Иако на први поглед изгледа као хеклани рад, у питању је мало другачији начин ручног рада јер се користи посебна игла, често ручне израде.
– Обавије се конац око оловке, а оловка се држи са два прста. Игла се провлачи поред прста, па кроз петљу, онда једну петљу пуштам, а другу хватам, и правим навезак, али мора строго да се држи палцем да се уједначе навесци – објашњава ову нимало једноставну технику Ружа.
За упредање нити, хеклање и штрикање тканина, користе различите игле. Од обичних, са дугачком осовином, сужењем на врху и граничником на крају, па до посебно прављених за израду уникатних комада. Учитељица Новка, која успешно води удружење, савладала је хеклање на игли у облику слова У.
– То је игла направљена од жице, за то је потребна само та игла и једна хеклица са кукњем – показује.
Своје рукотворине ове вредне жене продају на сајмовима и базарима, који разумеју вредност ручне радиности.
Из серијала „ОНЕ МОГУ СВЕ”. Пројекат је суфинансиран из буџета Општине Крупањ. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.
