Једна од највеличанственијих и најпотреснијих прича градске ратне историје јесте погибија Наталије Нате Јеличић, младе хероине народноослободилачке борбе. Са 18 година постала је чланица КПЈ-а, а са 20 својом смрћу ушла у легенду. Остаће упамћена као девојка која је легла на бомбу како би сачувала тајне сабораца, узвикујући у последњим моментима живота паролу у коју је слепо веровала: „Титова се војска не предаје“. Неумољива политичка активисткиња, храбра и одважна организаторка готово свих партизанских операција у мачванском крају, живот је дала за идеале и слободу народа. Захваљујући национално-историјској свести појединаца, њено име и даље краси једну од најстаријих шабачких просветних установа.
Наталија Ната Јеличић (1923-1944) Фото: приватна архива
Као многе предратне надничарске породице и Натина своју причу започиње у босанским планинама одакле су се Јеличићи доселили у богату Мачву вођени „трбухом за крухом“. Породица Натиног оца Лазара продала је имање испод Грмеча и са децом се доселила на периферију Шапца. Породица мајке Цвете дошла је из села Смољана поред Санског моста. На брању кукуруза у Кленку упознају се Цвета и Лазар између којих се јавља љубав па се 1920. године венчавају. Убрзо долазе деца, 1922. син Драгољуб, затим Ната, Љубица, Стана, близанци Живко и Живка, а ћерка Милица се рађа када одлучују да се осамостале из заједнице Јеличића, у којој је било чак деветнаесторо деце. Свој мир налазе на имању Срете Туцаковића, које се простирало на периферији града, отприлике у пределу данашње Улице Краља Милана до речице Камичак.
Родитељи испред старе куће у некадашњој Улици Драгољуба Јеличића (Фото: приватна архива)
„Како су ми причали, са 100 килограма жита и једном свињом одлазе да живе под кирију. Док је мајка гајила децу, тата је ишао од куће до куће, радио тешке физичке послове, често и као амалин испред млина у бившој Партизанској улици. Ту је утоварао и истоварао џакове, од којих му је једно раме било искривљено. Као вредног, примећује га тадашњи шабачки богаташ Срета Туцаковић. Предлаже му да се усели на његов салаш и буде надзорник његовог имања од 50 хектара. Салаш је био на периферији града. На њему је била ниска мала кућица са три одељења, огроман магацин за смештај усева, штала са коњима и кравама, свињци, бунар, зидана пекара за печење хлеба, шупе, амбар. Испод салаша је текла река Камичак, то је та локација“, прича Божица Јеремић, девето дете Цвете и Лазара, Натина најмлађа сестра.
На овом месту, у улици Јарачких жртава, живели су Јеличићи (Фото: Ј. Губелић)
Ната је рођена 21. децембра 1923. године. Као друго дете велике породице, рано је осетила немаштину. Иако је добро учила и завршила четворогодишњу школу, због тешких економских околности кренула је на кројачки занат за који је имала талента.
„Прво је била код кројачице која је покушала да је претвори у кућну помоћницу. Ната се побунила, није дозволила да је баш толико понижавају. После шест месеци родитељи је пребацују код Софке Лучић и Софије Пантош, које су од ње направиле одличну кројачицу. Већ после друге године имала је и своје муштерије. Тата и мама су јој купили шиваћу машину, која се данас налази у школи, која носи њено име“, прича сестра.
Натина машина и огртач који је шила чувају се у школи (Фото: Ј. Губелић)
За надничарску породицу Јеличић нешто бољи живот почео је тек 1936. године, доласком на салаш. Дотле су њихова старија деца, Драгољуб и Ната, посматрала мукотрпан живот оца и мајке. Отуд не чуди што су се определили да нешто мењају на боље. Драгољуб, ког су због преке нарави и урођене борбености звали Бибер, ишао је на типографски занат и почео се кретати у круговима присталица комунистичке партије. Након што њега прихватају, за собом повлачи и Нату. Она је још на занату окупљала пријатељице и причала им о неравноправном положају сиромашних и богатих.
„Драгољуб је био иницијатор свега. Илегално име било му је Бибер, а Натино Зора. Њих двоје се ангажују у илегално комунистичком покрету. Ната је била курир, путовала је у Београд, наводно у набавку робе за своје муштерије, а заправо је добијала потребан материјал за даљи рад мачванског покрета“, прича.
Још док је учила занат постаје политички активна (Фото: приватна архива)
Ови енергични и полетни млади људи, пуни ентузијазма, састајали су се управо у кући Јеличића, где је и формиран Мачванско-партизански одред. Мала кућа на периферији била је погодна за тајне састанке, а родитељи, Цвета и Лазар, видевши да су им деца озбиљна, штитили су их дајући им сигнале о великој или малој опасности.
„Кућица за састанке била је окружена растињем па кад су били у опасности могли су да беже кроз прозор. Тата и мама су имали договор, ако долази полиција или Немци, они су имитирали звук призивања прасића. Оружје су чували испод магацина, а тајне документе и пропагандни материјал, сакривали у мојој колевци“, износи детаље најмлађа сестра и додаје: „Кад су их родитељи опомињали да ће погинути одговарали су – Неко мора да гине“.
Натина најмлађа и једина жива сестра Божица Јеремић (Фото: Ј. Губелић)
Ната је, према Божичиним речима, а на основу постигнућа у њеним младим годинама, немогуће је сумњати у то, била храбра, отресита, дисциплинована, а често и строга, чак и према укућанима. Имала је изражене организаторске способности, што се у рату испоставило као веома важно.
„Мајка је причала да је била јака и веома строга. Кад су долазиле муштерије да пробају њене ствари, за време славе светог Николе, нудила их је колачима којих је било само за светковине. Они су одбили, а најмлађи брат Димитрије прокоментарисао је пред њима да он не би одбио. Ната га је, кад су гости отишли, искритиковала и истукла. Била је ауторитет у породици. Кад је мајка понела мене, родитељи су већ били старији, и хтела је да абортира, Ната ју је спречила у томе, тако да сам ја захваљујући њој рођена“, прича сестра.
Ната и Младен Иличић са којим је била до последњег часа (Фото: приватна архива)
Ната је 1940. постала скојевка, а на самом почетку рата примљена је у Комунистичку партију Југославије. Међу групом похапшених илегалаца 1942. године нашао се и њен брат Драгољуб, који је, како се претпоставља, у покушају бекства стрељан. Породица никада није пронашла његово тело, а његово хапшење и смрт додатно су распламсали њено уверење у борбу.
Драгољуб Јеличић страдао је 1942. и не зна му се траг (Фото: приватна архива)
Енергичном борбом и залагањем осамнаестогодишња Ната одржавала је везу између Београда и Шапца. Прикупљала је оружје и муницију. За време окупације Шапца неколико пута је напуштала град, а када су се партијски руководиоци дали у народноослободилачку борбу, једина је наставила илегални рад. Након разбијања комунистичке организације окупљала је преживеле скојевце и активисте и настављала политичку активност. Састанке је држала у својој кући, а по селима организовала рад и повезивала саборце. Највернији помагач био јој је Столе Јанковић. Директно је она успостављала везе са партизанским формацијама у Босни и Срему. Сакупљала је прилоге за логораше, које је лично или бродом носила. Била је месни повереник КПЈ-а. Захваљујући њој и Столету Јанковићу у Источној Босни је формирана Мачванска партизанска чета. Само неколико месеци након што је постала чланица НОБ-а, одузета јој је прилика да дочека крај рата и ослобођење.
Била је амбициозна, строга и праведна (Фото: приватна архива)
На састанку АФЖ-а за пратиоца добила је Младена Лалу Иличића, који се са њом повукао у илегалу пред хапшењем сарадника НОБ-а. Крили су се у мачванским селима, али су и даље били спона са партизанима и скојевцима у граду.
У ноћи између 25. и 26. априла Ната и Лала били су сакривени на тавану штале Радета Видојевића у Мајуру. Планирали су бекство наредног јутра у Босну, како би се придружили партизанима, али их је издаја мештана у томе омела.
Надежда Николић, учитељица у пензији, сведок је догађаја у последњим данима Нате Јеличић. Ова деведесетпетогодишњакиња била је блиска пријатељица Натине сестре Љубице и очевидац Натине смрти.
Надежда Јеремић била је очевидац Натине смрти (Фото: Ј. Губелић)
„Те ноћи требало је да иду за Босну, али није стигла очекивана порука и сакрили су се, како су мислили, на сигурно у шталу мога стрица. Сећам се како је моја стрина један дан месила доста теста и када сам је упитала зашто меси, рекла је да хоће да има за више дана. Значи да су они тога дана дошли код њих. Изненада су упала два Недићева војника и почели да се распитују за непознате у кући. То је знак да су били издани. Комшија који је био у сарадњи са Немцима је издао“, прича Надежда.
На месту штале на имању Рада Видојевића у Мајуру где су убијени данас је воћњак (Фото: Ј. Губелић)
Рано ујутру 40 жандара опколило је шталу. У неравноправној борби, двадесет на једног, митраљеском и пушчаном паљбом непријатељски војници избушили су кров Натиног и Младеновог скровишта. Млади комунисти бранили су се храбро – Иличић је имао пушку, а Ната пиштољ. Жандари су обуставили паљбу како би послали Радета Видојевића да их позове да се предају, а он када је стигао затекао је мртво тело Иличићево и Нату како уништава хартије које је имала код себе. Одбила је да се преда, а последње речи су јој биле: „Титова се војска не предаје“. Прича се да је она убила Младена, јер се плашила да не поклекне ако их живе ухвате. Тако је и за себе сачувала једну бомбу.
Младен и Ната сахрањени су у заједничку гробницу на Камичком гробљу (Фото: Ј. Губелић)
„Опколили су кућу и шталу и доносили сламу да је запале. Усред паљбе, плафон је пао и она је кроз њега слетела доле. Горе је била са Младеном, куриром, али он је већ био умро. Пошто је пала, потрчала је и кроз прозор викнула „Титова се војска не предаје“. У том моменту митраљеска паљба је прешла преко ње. Народ се окупио, војска није бранила. Ја сам је затекла како лежи, није била издахнула још увек. Један војник је узео пиштољ и усмртио је. После је признао мом брату да је то учинио јер се плашио да ће, уколико буде могла да говори, одати неке људе. Убрзо је дошао Младенов отац, од шока није препознао свог сина. Након неколико минута Милан, отац Младенов се вратио и почео плакати. Тада је рекао „Ово је мој син“, сећа се.
Ната и Лала сахрањени су у Мајуру поред гробља, у јендеку, увијени у ћилиме. Било је то само шест месеци пре ослобођења Шапца. По ослобођењу организован је пренос њихових посмртних остатака на Камичко гробље. Друга сахрана Нате и Младена била је велика, цео Шабац желео је да, како доликује, испрати ово двоје младих људи који нису трепнули пред смрћу за слободу отаџбине.
Драгољубово име уклесано је на истом споменику, испод петокраке, иако му тело никада није пронађено (Фото: Ј. Губелић)
„Комшије су дошле са колима и коњима, а војници су им рекли – Носи то ђубре тамо! Тај призор је било страшно гледати – ухватили су их за руке и ноге, бацили су њихова тела као бундеве кад неко баца. Ископали су рупу у близини гробља уз шипражје и ту их сахранили. Тела су тако лежала све до ослобођења. После ослобођења дошао је поп да опоја гроб, и од школе се кретала дуга поворка. Из Мајура је много света ишло, ишла сам и ја. Сахрањени су на Камичком гробљу“, каже Надежда.
Отац Лазар био је члан партије и носилац Паризанске споменице (Фото: приватна архива)
По Натиној погибији преостали чланови породице Јеличић затворени су у шабачки логор. Ту су понаособ испитивани и пребијани. „Сестре су ми причале да су их тукли по табанима. Мама је искористила моју болест као бебе од 6 месеци па је пребачена у болницу. Оданде је организовала да се све могуће продаје и поткупе Немци да би пустили тату. Тату, Милицу и Димитрија су пустили, а Љубица и Живка су остале до краја рата. Брата Живка нису затворили јер је он био на Сремском фронту, где је рањен и носио гелер у бради до краја живота“, прича Божица Јеремић.
Биста са Натиним ликом налази се у дворишту школе (Фото: Ј. Губелић)
Јеличићи, који су у рату изгубили двоје деце, од послератне власти су, по заслузи, добили кућу у којој су становали, окућницу и 60 ари земље. Лазар, велики радник, како је васпитао и одгајио сву своју децу, наставио је да купује и обрађује земљу. Кад се Шабац почео ширити из урбанистичких разлога, да би на месту имања дошле уређене улице, градска управа наложила је власнику да имање испарцелише и прода. Тако је од некадашњег великог имања Јеличића настала Улица Драгољуба Јеличића, садашња Јарачких жртава.
Школа од 1960. године носи име Нате Јеличић (Фото: Ј. Губелић)
Улица Нате Јеличић преко пута Великог парка у Шапцу, у близини куће у којој је живела, пре неколико година названа је по другој заслужној грађанки Јели Спиридоновић Савић. Међутим, школа у овој улици, са издвојеним одељењем у Дреновцу, и даље носи Натино име, и то пре свега заслугом њених запослених, који, у моменту када су готово све градске просветне установе преименоване, нису осетили потребу да учине исто. Како сазнајемо у овој школи, тако ће остати и убудуће.
Из серијала “Знаменитих траг”. Пројекат је суфинансиран из буџета Републике Србије – Министарство културе и информисања. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.
