Verovati je lako, međutim, biti vernik u komunizmu, trebalo je i smeti i umeti. Po završetku Drugog svetskog rata, ateizam, kao osnova aktuelne političke ideologije, izolovao je one koji religiju sprovode, a veru i duhovnu tradiciju pretvorio u privatnu stvar i izraz pobune. Priče koje ilustruju odnos vlasti i naroda prema crkvi i Bogu, od kojih su neke i anegdotske, pamte fotografije, letopisi i još uvek živa sećanja onih koji su srp i čekić videli izbliza.
Dok se danas školska slava Sveti Sava, svečano obeležava širom zemlje, nekad bi se deci, zbog pesmice o prvom srpskom prosvetitelju i strogih učitelja, za kaznu, uši crvenele po dva dana. U javnosti pravila su bila jasna – bez mnogo uzbuđenja oko praznovanja pravoslavne Nove godine, a ko se zanese i još pripuca, već ujutru bi bio dobrano preslišan od strane nadležnih.
Sve do sredine osamdesetih, za venčanu zakletvu u crkvi slabo se marilo, krštavalo se dalje od kuće komunista, a, onaj ko je hteo, našao bi način da krsnu slavu proslavi kako dolikuje.
– Glavni nosilac duhovnosti je verujući narod, koji je držao do svojih običaja i tradicije, uz pomoć sveštenika. Slavile su se slave, domaćinski, i po tri dana, sa mnogo gostiju. Danas se možda skromnije slavi. Deca su se krštavala. Nekad se, doduše, dešavalo da ako neko iz kuće radi na javnom poslu, idem noću u tri sata da krstim – priča Petar Vasić – protojerej stavrofor šabačkog Sabornog hrama u penziji, koji je za vreme svog sveštenikovanja u nekoliko seoskih parohija i gradu, video mnogo:
– U jednoj od mojih prvih parohija – sin komunista, funkcioner, a otac mu domaćin, seljak, slavi Đurđic. Čovek zapali sveću, sin prvom prilikom ugasi. Kad se otac skloni, sin uzme ikonu sveca i baci u kacu za kominu. Otac onda iz revolta sliku Broza, neznajući, baci na isto mesto. Tako su se ikona i slika predsednika republike našle u istoj kaci – priča kroz smeh.
Od oduzimanja imovine do borbe za koru hleba – takva je bila pozicija sveštenstva pune četiri decenije. U ovim okolnostima želja za teološkim obrazovanjem ličila je na avanturistički poduhvat.
– Godine 1965. krenuo sam na bogosloviju u Sremskim Karlovcima. Dođem na zimski raspust iz internata, a moji najbolji drugovi me izbegavaju, upiru prstom, kao da sam bela vrana, nepoželjan. U Miloševcu, kad sam tek postao sveštenik, predsednik crkvenog odbora meni i ženi doneo krompir i pasulj, ništa nismo imali – seća se.
Sve ovo, i još mnogo više, zapisano u crkvenim letopisima, ponekad i sa strahom od posledica, učinilo je da se narod približi veri, možda iskrenije nego ikad.
– Parosi se nisu zadržavali duže od godinu, dve. Mali je broj primao sveštenika u svoj dom, pa su bili prinuđeni da rade u zemljoradničkoj zadruzi da prehrane sebe i porodicu. Tako je sveštenik više vremena provodio sa narodom radeći, da zaradi koru hleba, nego u samoj crkvi. I ta bliskost je ono što je održalo veru u narodu – ističe Slobodan Stojićević, protojerej Hrama Vaznesenja Gospodnjeg u Drenovcu.
Crkva koja je nedavno proglašena spomenikom kulture od izuzetnog značaja uskoro će navršiti 160 godina od nastanka, dok njena prethodnica u ovom selu, prema pisanim tragovima, datira još iz doba srpske despotovine. Koliko je neprirodno bilo pokušati razdvojiti crkvu i narod, govori vredna foto-dokumentacija ove mačvanske svetinje.
– To dokazuju fotografije proslave stogodišnjice crkve 1965. godine, kad je komunizam bio najjači, puna crkva i crkveno dvorište naroda. To je stvarno neobična pojava. Ja danas ne mogu da sakupim toliko naroda koliko je bilo te 1965. To je bila svečanost gde je narod pored puta sačekao episkopa tadašnjeg šabačko-valjevskog Jovana Velimirovića, koji je došao fijakerom. On je prespavao u selu i sutradan služio liturgiju. To je bilo slavlje za pamćenje. Ovde sam već 15 godina, a o tome se još priča – kaže sveštenik.
Otkako je sveta, pa i u represivnom komunizmu, trebalo se po nečemu ravnati. Danas, u izobilju sloboda, vera i narod ponovo stoje na istoj strani.
