Веровати је лако, међутим, бити верник у комунизму, требало је и смети и умети. По завршетку Другог светског рата, атеизам, као основа актуелне политичке идеологије, изоловао је оне који религију спроводе, а веру и духовну традицију претворио у приватну ствар и израз побуне. Приче које илуструју однос власти и народа према цркви и Богу, од којих су неке и анегдотске, памте фотографије, летописи и још увек жива сећања оних који су срп и чекић видели изблиза.
Док се данас школска слава Свети Сава, свечано обележава широм земље, некад би се деци, због песмице о првом српском просветитељу и строгих учитеља, за казну, уши црвенеле по два дана. У јавности правила су била јасна – без много узбуђења око празновања православне Нове године, а ко се занесе и још припуца, већ ујутру би био добрано преслишан од стране надлежних.
Све до средине осамдесетих, за венчану заклетву у цркви слабо се марило, крштавало се даље од куће комуниста, а, онај ко је хтео, нашао би начин да крсну славу прослави како доликује.
– Главни носилац духовности је верујући народ, који је држао до својих обичаја и традиције, уз помоћ свештеника. Славиле су се славе, домаћински, и по три дана, са много гостију. Данас се можда скромније слави. Деца су се крштавала. Некад се, додуше, дешавало да ако неко из куће ради на јавном послу, идем ноћу у три сата да крстим – прича Петар Васић – протојереј ставрофор шабачког Саборног храма у пензији, који је за време свог свештениковања у неколико сеоских парохија и граду, видео много:
– У једној од мојих првих парохија – син комуниста, функционер, а отац му домаћин, сељак, слави Ђурђиц. Човек запали свећу, син првом приликом угаси. Кад се отац склони, син узме икону свеца и баци у кацу за комину. Отац онда из револта слику Броза, незнајући, баци на исто место. Тако су се икона и слика председника републике нашле у истој каци – прича кроз смех.
Од одузимања имовине до борбе за кору хлеба – таква је била позиција свештенства пуне четири деценије. У овим околностима жеља за теолошким образовањем личила је на авантуристички подухват.
– Године 1965. кренуо сам на богословију у Сремским Карловцима. Дођем на зимски распуст из интерната, а моји најбољи другови ме избегавају, упиру прстом, као да сам бела врана, непожељан. У Милошевцу, кад сам тек постао свештеник, председник црквеног одбора мени и жени донео кромпир и пасуљ, ништа нисмо имали – сећа се.
Све ово, и још много више, записано у црквеним летописима, понекад и са страхом од последица, учинило је да се народ приближи вери, можда искреније него икад.
– Пароси се нису задржавали дуже од годину, две. Мали је број примао свештеника у свој дом, па су били принуђени да раде у земљорадничкој задрузи да прехране себе и породицу. Тако је свештеник више времена проводио са народом радећи, да заради кору хлеба, него у самој цркви. И та блискост је оно што је одржало веру у народу – истиче Слободан Стојићевић, протојереј Храма Вазнесења Господњег у Дреновцу.
Црква која је недавно проглашена спомеником културе од изузетног значаја ускоро ће навршити 160 година од настанка, док њена претходница у овом селу, према писаним траговима, датира још из доба српске деспотовине. Колико је неприродно било покушати раздвојити цркву и народ, говори вредна фото-документација ове мачванске светиње.
– То доказују фотографије прославе стогодишњице цркве 1965. године, кад је комунизам био најјачи, пуна црква и црквено двориште народа. То је стварно необична појава. Ја данас не могу да сакупим толико народа колико је било те 1965. То је била свечаност где је народ поред пута сачекао епископа тадашњег шабачко-ваљевског Јована Велимировића, који је дошао фијакером. Он је преспавао у селу и сутрадан служио литургију. То је било славље за памћење. Овде сам већ 15 година, а о томе се још прича – каже свештеник.
Откако је света, па и у репресивном комунизму, требало се по нечему равнати. Данас, у изобиљу слобода, вера и народ поново стоје на истој страни.
