„Ako nešto vredim, neka kažu posle moje smrti, a ni dva dana pred smrt ne želim da me hvale. Nisam bila srećna. S tim sam se pomirila. Postoji vasionska sreća koja opredeljuje ljude. Ako niste voljeni, uzalud ćete vi nastojati da vas vole“. Ovako je u svom poslednjem intervjuu govorila Isidora Sekulić, prva velika žena srpske književnosti, prvi predsednik Udruženja književnika Srbije i prva žena član Srpske akademije nauka i umetnosti.
Mlada Isidora 1912. godine
Od 7. oktobra 1909. Isidora Sekulić bila je nastavnica u Šapcu, u Višoj devojačkoj školi. Predavala je nemački jezik i gimnastiku. U početku je bila primljena kao privremena razredna učiteljica, zato što je došla iz Austrougarske, ali, kada je 1910. dobila državljanstvo Kraljevine Srbije – postala je stalno zaposlena. Već 1911. postavljena je za stalnu razrednu učiteljicu i u Šapcu, gde je provela još jednu školsku godinu, od ukupno pet. U sećanjima učenice Darinke Krstić Bertolino, ostala je upamćena kao jedna od prvih koje su odsekle kosu, pa su je zvali „šišava Isidora“. Kao i u Pančevu, i u Šapcu je zapažena u javnom životu, iako je u gradu na Savi ostala kraće, samo tri godine.
Lični predmeti sa izložbe iz u Biblioteci šabačkoj
Njene učenice su pričale da je u nastavi uvek bila korektna, ozbiljna, ali pristupačna deci. Elegantno se oblačila, bila je ozbiljna, usamljena, rezervisana… U vannastavnim aktivnostima nije mnogo učestvovala, zapamtile su Zagorka Pavlović Tupanjanin i Ana Blagojević. Iz Šapca, pisala je uredniku ,,Brankovogkola”:
,,Imam rđavu naviku da samo u monolozima mislim.” Tih godina, 1907–1914, više je razgovarala putem pisama, uglavnom ih šaljući dr Tihomiru Ostojiću koji je objavio monografiju o Zahariju Orfelinu i s kojim je mogla da razmenjuje knjige, svakodnevne teme, koji joj se poveravao u vezi sa svojom bolesnom porodicom, i čije delo je ona prenosila svojim đacima.
Jedna od najumnijih Srpkinja
Potpuno posvećena svome radu, teško je podnosila kritike. Negativan stav Milovana Đilasa o njenom tekstu o Njegošu duboko ju je potresao, u nervnom rastrojstvu spalila je drugi deo knjige. Kao jedina žena u Upravnom odboru Srpskog književnog glasnika zapamćena je po čestim trzavicama u saradnji, čiji su uzrok bili i njena ponekad teška narav i visoka očekivanja od saradnika. Sačuvane su tri njene ostavke na članstvo u Upravnom i Književnom odboru. Najveći mir nalazila je sama, među knjigama.
„Štrčala sam u svojoj sredini. U školskoj torbici, dolazeći kući, nalazila sam podsmešljive poruke, svoje karikature, i sve se svodilo na to da zabijam nos u knjigu i da se pravim važna. Ja nisam zabijala nos u knjigu, ali su mi oni oko mene pridavali važnost koju sama sebi nisam davala. Naprotiv, uvlačila sam se u sebe i bežala u poslednje redove, u najtamnije uglove. Osećala sam da smetam, da izazivam svojom željom za znanjem“, pisala je isidora Sekulić.
Odlikovanja i priznanja dodeljena odlukom tadašnjeg državnog vrha
Nije bila srećna, osporavali su joj znanje i pamet, a bila je najumnija Srpkinja svog doba i prva žena akademik. Za dopisnog člana Akademije primljena je 1939. godine, a za redovnog 1950.
Još za života smatrana je najobrazovanijom i najumnijom Srpkinjom svog vremena. Govorila je više jezika, poznavala više kultura, pored književnosti njeno polje interesovanja bili su i muzika i slikarstvo, o kojima je pisala kao vrhunski poznavalac. Uvek zainteresovna za filozofiju, u jednom od intervjua izjavljuje da je pre rata redovno čitala dva časopisa čisto filozofska, jedan engleski, drugi francuski. Ratno stanje donelo je samo tu promenu što za francuski više nije imala para.
Nije bila srećna, osporavali su joj znanje i pamet
Isidora Sekulić je rođena 18.februara 1877. u Mošorinu, u Bačkoj. Djetinjstvo je provela u Rumi i Zemunu. Školovala se u Somboru i u Pešti. Poput mnogih školovanih žena tada, radila je kao nastavnica prvo u Pančevu, a zatim u Šapcu i, od 1919, u Beogradu. Obe okupacije je provela u Srbiji.
Dala je neizmeran doprinos književnosti
Te 1900. godine doživljava tešku tragediju: najpre joj je u aprilu umro otac, a u julu i brat Dimitrije, student prava u Gracu. Obojica su sahranjena na zemuskom pravoslavnom groblju.
Isidora Sekulić živela je povučeno, u svetu knjiga, bez porodice koju je rano izgubila. Bila je bolešljiva, od majke, koju nije zapamtila, nasledila je, kako kaže, „potpunu tuberkulozu“, sa očeve strane „ludilo i razne oblike nervne poremećenosti“. I pored toga mnogo je putovala, bila je u Francuskoj, Nemačkoj, Engleskoj, Skandinaviji, Rusiji, Africi, Maloj Aziji. U Maroko je putovala ugljarskim brodom, onako „kako putuju siromašni ljudi kao što sam ja“, govorila je.
Biblioteka šabačka odužila se izložbom povodom 140 godina od rođenja čuvene spisateljice Isidore Sekulić. Na izložbi u holu biblioteke bili su izloženi lični predmeti velike književnice, knjige i rukopisi, koji su preuzeti iz legata u Univerzitetskoj biblioteci u Beogradu. Tada su se Šapčani podsetili i na to da je, baš dok je boravila u ovom gradu, Isidora Sekulić putovala u Skandinaviju. Od utisaka sa tog putovanja nastala je knjiga „Pisma iz Norveške“.
