Stari žitni mlin, dom za jevrejski narod u nesreći, tekstilni magacin Trgovinskog preduzeća Nama, oronulo zdanje – nepokretno kulturno dobro na čekanju i umalo mesto zbivanja sa temom savremene umetnosti, konačno je ostalo bez krova i ono malo enterijera. Plamen je, kako kažu sugrađani, upoznati sa istorijskim i arhitektonskim značajem ovog objekta, odneo nadu u rekonstrukciju, simboliku, sećanja.
Mada ovo nije prvi put da stari mlin u blizini Železničke stanice gori. U Ulici Janka Veselinovića broj 7 podigao ga je 1930. godine trgovac vinom Jakov Vukosavljević. Zgrada od gotovo 1500 kvadrata, sa dva sprata i podrumom, već sledećeg leta delimično je izgorela i napuštena.
– To je bio privredni objekat – mlin, koji nije dugo radio jer je godinu dana nakon izgradnje, 1931. izgoreo i ostao tako do 1939. godine, kada je renoviran za prijem jevrejskih izbeglica iz Transporta Kladovo-Šabac – priča Stevan Marinković, autor filma „Šabački Jevreji“.
Bilo je leto 1939. godine. Mlin je već devet godina pun korova, krša od cigala i gvožđa. U utrobu mu je stigla i krovna konstrukcija od koje se zarđali limeni pleh uvija na vetru i šuštanjem unosi strah u ljude. A sad, po ceo dugi letnji dan, majstori popravljaju davno izgoreli i napušteni mlin – opisuje poznate prizore Mara Jovanović u svojim beleškama Wir Packen, wir Auspacken.
Tadašnji gradonačelnik Šapca dr Mile Petrović primio je 1300 jevrejskih izbeglica u septembru 1940. godine u grad.
– Jevreji su bez dozvola iz Evrope krenuli ka Crnom moru, i kasnije ka Palestini, međutim, britanske mandatne vlasti u Palestini zabranile su ulazak, a Rumunija nije htela da im dozvoli prelazak preko njene teritorije. Ostali su u Kladovu, odakle su, odlukom Ministarstva unutrašnjih dela Kraljevine Jugoslavije, premešteni u Šabac. Onda se krenulo sa renoviranjem zgrade i 22. septembra 1940. su stigli u Šabac. Sutradan su razmešteni na nekoliko lokacija u gradu, jedna od tih lokacija je i mlin Jakova Vukosavljevića – priča Marinković.
Novi dom za 500 duša postaće prepravljeni napušteni mlin, kraj kuće nekad čuvenog muzičara Vase Andolije. Ovo je izazvalo veliku radoznalost kod Šapčana.
Pred mlinom vašar. Izmešala se bela i crna bosonoga deca. Radoznalo gledaju kako masa ljudi svih doba, od odojčadi u majčinom naručju do starijih, mirno, u redu, bez galame, sa svojim prtljagom lagano ulazi kroz kapiju u prostrano dvorište mlina, umorno seda na rance i nešto čeka – piše Mara Jovanović o događajima kojima je i sama prisustvovala.
Unutrašnjost mlina ispunjavali su drveni kreveti na sprat, pod kojima se čuvala garderoba. Od nameštaja tu su bili još i stolovi, a peć bubnjara kod glavnog ulaza grejala je prizemlje i dva sprata. Trošna zgradica, nekada štala u dvorištu, korišćena je kao ambulanta.
Od čuda nisam mogla da verujem svojim očima, šta su ovi vredni ljudi napravili od štale: unutra hirurški sto i orman za instrumente. U drugoj prostoriji tri kreveta sa belom posteljinom. Pod obojen, sve čisto, sve se sija – navodi ona.
Među njima bilo je staraca i mladih, dece, lekara, umetnika, učenih i nadasve vrednih ljudi, koji su se vrlo brzo stopili sa komšijama u Ulici Janka Veselinovića i ostalim stanovništvom Šapca.
Dani su prolazili, a život i rad ljudi u mlinu , u velikoj mnogoljudnoj jevrejskoj porodici, odvijao se u savršenom redu kao u košnici, mada ih je bilo iz Nemačke, Poljske, Čehoslovačke i Austrije…U dvorištu, u bivšim mašinskim prostorijama mlina, bila je smeštena kuhinja. Hrana je spremana i deljena svakog dana. ..Bair je oživeo. Sa svih strana Šapca – Jevreji su dolazili u mlin po hranu. Po kiši, snegu, suncu, vetru, kako bi ko pristigao, stao bi u red, uzimao hleb i hranu, odlazio u trpezariju, sedao za stolove, jeo bez reči, jer su se grupe stalno smenjivale.
Važan argumenat da se ovaj prinudni jevrejski dom proglasi nepokretnim kulturnim dobrom, za šta je Zavodu za zaštitu spomenika Valjevo podnet zahtev pre više godina, jeste trag života i umetnosti koji su ostavili na ovim zidovima.
– Miodrag Mile Vujić, učesnik Krvavog marša, dolazio je u mlin i družio se sa dečacima iz Transporta. Pričao mi je da je ulazio u zgradu, a na zidu na prvom spratu je jedan Jevrejin, umetnik, oslikao veliku fresku prikaza raja. Kada smo 2015. godine pozvali ljude iz Zavoda za zaštitu spomenika, restauratori, međutim, nisu naišli na tako nešto, i oni pretpostavljaju da je mlin posle Drugog svetskog rata malterisan ponovo, tako da ta priča ne može da se potvrdi i zvanično. Navodno je ta freska prekrečena po dolasku Nemaca – objašnjava Stevan Marinković.
A došli su s proleća maja 1941. godine. To je bio kraj slobodnog života u Šapcu, i za domaće Jevreje, i za emigrante.
Sutradan ujutro stiglo je pred mlin nekoliko kamiona sa naoružanim Nemcima. Ne potraja dugo, a Jevreji počeše da iznose slamarice i krevete i da tovare u kamione. Žene i ljudi, okamenjeni, sa rancima na leđima, stoje i čekaju da krenu peške u logor. Stisak ruke. Suze teku. To je nešto što je jače od nas, komšija. Svi smo potišteni, sada je 500 ljudi manje u ulici – seća se Mara Jovanović i zaključuje:
Jevreji su zanavek napustili mlin. Ostalo je oplakano zdanje, do dan-danas, a na njemu nema obeležja da su u njemu živeli i radili bečki Jevreji.
Posle rata mlin je dat na korišćenje Fabrici Šapčanka. Kasnije ga preuzima Trgovinsko preduzeće Nama i pretvara ga u magacin za tekstil. Poslednja rekonstrukcija izvršena je 1964. godine. Sa zatvaranjem firme, svi njeni objekti su privatizovani i u poslednje tri decenije ovaj prostor nije održavan.
Pored istorijskih činjenica o Kladovskom transportu, mlin Jakova Vukosavljevića u njegovoj desetoj deceniji, imao bi još toga da ispriča.
– Tu je i arhitektonska vrednost objekta. Zidan je davne 1930. godine, da je renoviran, imali bismo dobar primer trendova arhitekture koji su vladali u Srbiji i Šapcu u to doba – ističe Marinković.
A trendovi, mahom evropski, po kojima se slični objekti pretvaraju u mesta za prezentovanje kulture i savremene umetnosti, starom mlinu dali bi potpuno novi značaj. Ta ideja, dogorela je, međutim, mnogo pre poslednjih zbivanja.
– Umetnička asocijacija Kolektiv, čiji sam bio član, imala je dobru inicijativu da se u ovoj zgradi napravi Centar za savremenu i vizuelnu umetnost. Napravili smo i projekat rekonstrukcije objekta, inostrane kulturne organizacije bile su zainteresovane da učestvuju u obnovi, ali od cele inicijative nije bilo ništa – priča Filip Kovačević, istoričar umetnosti.
Od pred dva dana, sudbina ove zgrade neizvesnija je nego ikad, a sve ideje i predviđanja, progutao je plamen.
Iz serijala KULTURE GRAD. Projekat je sufinansiran iz budžeta Grada Šapca. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
