Дистрикт
Друштво

НА РУКАМА И ПОД МАСКАМА КИЛОМЕТРИМА НОСИЛИ ЏИНОВСКЕ СВЕЋЕ МОЛЕЋИ СЕ ЗА БЛАГОСТАЊЕ

Манастир Троноша, са храмом посвећеном Ваведењу Пресвете Богородице, кроз своју 700 година дугу бурну историју делио је судбину са својим народом. Узлете и падове, невоље и искушења, кугу и глад, рушења и паљења. Тако и ове 2020. године, у време емидемије вируса Ковид-19, придржавајући се свих прописаних мера заштите у нашој земљи, није прекинуо вишевековну традицију приношења ратарских свећа на Велики четвртак.

Свеће тешке по 50 килограма мештани носе од села до цркве

Две свеће, тешке по 50 килограма и високе око метар и по, мештани Јадра и Рађевине,  донели су, по традицији на рукама из Зајаче, где су претходног дана изливене од чистог воска, у  манастир Троношу. Полагањем свећа које симболично представља приношење бескрвне жртве, мештани се захваљују Богу за наклоност према ратарима и њиховом раду. Десну свећу прилажу села Тршић и Коренита, леву Зајача, Горња Борина и остали приложници, једна за јадрански, а друга за рађевски крај. Од давнина се пале сваке недеље и празницима за здравље, срећу, као и за заштиту од града и невремена и бољи род на њивама.
-Шта је порука светлости свеће? Да светлимо као Бог што светли, да светлимо као живот светитељски и да наша душа и наш живот буде светлост где год идемо. Да пројављујемо светлост јер је Христос рекао будите светлост свету – објашњава  лознички намесник Драган Бајић.

Ове године вековна традиција обележена уз заштитне маске

У том јединственом ритуалу на овим просторима са држана је и порука верницима.
– Векови су прошли и векови ће проћи, и ми ћемо проћи, а Троноша ће остати, и кад год да дођемо она ће нас испунити. Та светлост ратарске свеће је упућивање на ту божанску светлост која треба да буде у нама. И то је једина порука православља, у овим данима, оно што човек осети у души. Нека су Богом благословени празници који иду, празници Васкрса, најпре Великог петка из кога исијава светлост, из Голготе се види гроб Христов и види Васкрсење. То је порука за нас хришћане, ми страдамо, ми патимо, живот је пун немира, пун невоља али иза свега је светлост и увек има разлог који нам је Бог оставио због чега треба да живимо, једни за друге. Да тако испуњени идемо у Царство Божије, то је порука хришћанства и Васкрса. Христос Васкрсе! – наводи свештеник у обраћању верном народу.

Уношење свеће у храм

Свеће је у порти манастира дочекала игуманија Варвара са сестринством и архимандрит Николај. Потом су  украшене и овенчане иконама Христа Господа и Богородице, цвећем и бршљаном.  У литији обнете су око цркве, без окупљања већег броја верника, унете у храм и постављене, јадарска пред Спаситељеву икону, а рађевска пред Богородичину, где ће бити паљене уочи и на све велике празнике до идућег Великог четвртка, када се праве нове, које увек у себи садрже део претходне.

Приношење олтару

Обичај који представља реткост за православни свет, и за који се не зна поуздано како и када је настао и опстао баш у Троноши, везује се за Источну Босну. Први писани траг датира из 1847 године када се помиње у  „Србским новинама“.
Троноша је сведочанство, и пример у овим тешким данима за цео свет,  као древна светиња, која се упорно и достојанствено  подизала  из пепела и згаришта са својим народом. Трајала и истрајала. Која нам на  Велики четвртак,  дан када је Христос одслужио прву литургију, светлошћу ратарских свећа  показује како да упалимо светлост и пронађемо Бога у себи и у љубави према ближњима.
Изливање и паљења ратарских свећа је  је део друштвених обичаја, ритуала и свечаних догађаја који је уписан у Национални регистар нематеријалног културног наслеђа Србије 2012. године.

Свеће се пале о сваком празнику

Антрфиле:

Свеће се зову ратарске или орачке јер их лију ратари, верујући да ће бити поштеђени временских непогода и да ће им усеви добро родити.
Традиција приношења свећа потиче још из времена робовања под Турцима, када у околини манастира није било парохијских цркава, па су калуђери служили у више села. Пошто су села била удаљена од манастира, становници нису могли често долазити у цркву. Зато, када је калуђер осветио воду за Ускрс или за славу, остатак свеће, коју је припремио домаћин, носио је у манастир. Од свих ових свећица прављене су две велике свеће и на Велики петак постављане испред олтара, које су за време богослужења паљене преко целе године.
По предању, овај јединсвен обичај у свету увели су монаси, који су у Троношу долазили са Свете Горе, а није прекидан ни у време највећих криза. Настављујући традицију, у време васкршњег поста, верници овог краја скупљају восак или новац, којим се купује чист пчелињи восак, од којих се на Велику среду изливају две свеће од по 50 килограма висине 150 центиметара. На Велики четвртак. после подне, мештани их доносе до Капеле Светог Пантелејмона са чесмом девет Југовића, одакле креће литија према манастиру.

 

 

Свидео вам се текст?
Поделите текст са пријатељима