Veterinar Igor Rabat iz Pecke, kod Osečine, ima još jedno neobično zanimanje – on na vrhu Sokolskih planina čuva autohtone rase životinja. Na planini Rožanj, gde je sagradio kolibe i otkupio prostrane pašnjake, od vukova ga čuvaju psi tornjaci, a okružuju ga brdski konji, balkanski magarci, krave buše, koze, i svi su pitomi naočigled posetilaca koji dolaze da vide srpsku kulturu, tradiciju i ono što nas je othranilo.
Od prvog dana kada se popeo na vrh Rožnja, maštao je da ovde započne novi život. Taj san poznati veterinar iz Podgorine dosanjao je 2018. godine, kada je na vrhu Sokolskih planina spojio svoje dve velike ljubavi – životinje i nestvarnu prirodu. Na 900 metara nadmorske visine udahnuo je svu lepotu Srbije, koju odavde vidi kao na dlanu.
– Kada sam prvi put došao, ja sam udahnuo vazduh i nisam mogao da verujem da se toliko slobode otvara ispred mene – priča Igor dok pokazuje nestvarnu prirodu.
Makadamskim putem, preko prevoja Proslop, stiže se skoro do najvišeg vrha Podgorine i Rađevine. Na bajkovitom mestu, tik iza duboke šume i gustih četinara, gde se susreće dvanaest vazdušnih struja, stala je sva lepota, ali i vreme.
– Ono što vidite – tamo su elektrane u Obrenovcu, desno su blokovi Novog Beograda, vidi se Avala, Kosmaj, Rudnik a ovaj špic ovde je Medvednik. Tamo je Tornička Ljubovija. Znači, od Drine do Beograda se vidi ceo polukrug – pokazuje Zapadnu Srbiju u malom.
Sloboda je osećaj koji ovde uživaju i životinje. To je, u stvari, životinjsko carstvo koje čine autohtone rase domaćih životinja koje je Igor sakupljao godinama. Gotovo izumrle i zaboravljene, izrađene teškim poljskim radom, ovde su slobodu pronašli domaći brdski konji, balkanski magarci, psi, ovce, koze. Preko noći su u štali simbolično nazvanoj „Arka“, po Nojevoj barci.
– Ovde imamo primerak balkanskog jarca, ovce vitoroge, pirotsku pramenku, domaće pramenke, krave buše, podolsko goveče – objašnjava vlasnik ovog retkog kompleksa koji čuva domaće rase i produžava im vrstu, želeći tako da očuva nekada popularne, a danas gotovo izumrle životinje.
Šetaju tik uz posetioce koji ovde dolaze da bi doživeli prirodu i ovo retko stanište. Najveća atrakcija su konji, koji su uzorali pola ovih brda na Rožanj planini. Ovo je zapravo najveća farma različitih autohtonih životinja u našoj zemlji, sakupljenih sa najudaljenijih brda i planina širom Srbije i susednih država.
– Ovi konji su nastali ukrštanjem divljeg i arapskog konja. Nekada je on u bivšoj Jugoslaviji bio poznat kao bosansko-brdski konj. To je mali konjić koji ne zahteva neku posebnu pažnju i negu. Sposoban je po planinama da radi, ore njive, izvlači drva iz šume. Jednostavno, sve ovo što traktori sada rade, nekada se radilo sa ovim konjima. Sve ove životinje su važne zbog imunog sistema koje nose. Meni kao doktoru veterinarske medicine cilj je da sačuvam te gene koliko je god moguće s jedne strane, ali i da ne dopustim da propada istorijsko kulturno nasleđe našeg naroda, koje predstavlja nematerijalno kulturno blago – priča veterinar, okružen pitomim životinjama.
Baš ovde, između planina Jagodnje, Boranje i Gučeva, kao da je vreme stalo. Kolibe stare skoro jedan vek bile su kuće u kojima se nekada živelo na ovoj planini. Danas su deo muzeja pod vedrim nebom.
– Ove daske potiču iz 1931. godine i napravljene su od ručno tesane hrastovine, tako da je to staro skoro ceo jedan vek. Ograđene su prućem iz šuma Sokolskih planina, sa savremenim detaljima unutra, koji se danas smatraju nužnim za život – priča Igor, koji na taj način pokazuje mladima kako se nekada živelo u Podgorini, čime se obrađivala zemlja, šta su naši preci jeli i gde su se od teškog rada odmarali.
Sa Sokolskih terasa puca Srbija kao na dlanu. Svaka nosi poruku, ali i odbačen životinjski deo, kao simbol vere, života i prolaznosti. To su psi tornjaci, spremni za borbu sa vukovima koji zavijaju iz stoletnih šuma.
-Vuk je jako oprezan, teško ga je videti, ali tragovi su svuda okolo. Vuk ima jako puno uticaja u istoriji i tradiciji srpskog naroda. Ovde je stanište tri medveda, u okolini imamo beloglavog supa, surog orla i ostale divljači. Ljudi ne treba da se plaše životinja, ja se češće plašim ljudi – priča.
Ipak, za Igora su i ljudi ovde dobrodošli da vide šta nas je othranilo, ali i kome dugujemo zahvalnost i poštovanje za naše postojanje.
