И кад је савремена механизација стигла у село Црнче, недалеко од Малог Зворника, Милинко Вукосављевић остао је веран својим воловима. Он и данас ручно оре њиве по брдима и неприступачним пределима, а оно што би трактор урадио за неколико дана, он обрађује много дуже. Ово није нужда, каже овај необични рабаџија, већ неизмерна љубав према племенитим животињама.
Да је најбољи рабаџија у овом делу Србије, Милинко Вукосављевић то и доказује, јер нема њиве коју воловима не може да узоре, без обзира колико је стрма.
– У сваку њиву могу ући, у шуму, у поток. Слушају ме. Корак, корак, ај полако, полако – понавља Миленко, наводећи своје волове у кретање по строгој линији.
– Све разуме. Кад кажем корак, он иде корак, кад кажем полако, он успори.
До куће Вукосављевића у селу Црнча, код Малог Зворника, није лако доћи, а још теже је овде опстати. Огњишта се нису угасила само где људи не могу без свог, као ова сложна породица, где су у љубави браћа, њихове жене и потомци. Како су радили пре пола века, тако раде и данас.
Још као дечак почео је да обрађује земљу са воловима. У прво време није било механизације, а кад су набавили, ниједан трактор није мога да уђе не падине Црнче. Међутим, волови су даноноћно орали стрме оранице. Онда је то постала права љубав.
– Срце ми је до неба. Од малена ја њих волим и са њима радим. Пре сам орао сва брда ова, планине Вујковић, Велика река, Селенац. Свуда сам стизао пешке, ја седнем на шпедитер, они иду сами и дођу горе – показује непрегледна пространства око себе.
За њега они немају цену, па колико год да му понуде, не би их продао.
– Једне сам продао, отерао на Мачков камен, и нисам долазио кући два дана док их нисам нашао. Била је празна штала, не бих могао живети без њих. Док сам жив, држаћу их – сећа се једног лошег искуства.
Са својим воловима дневно може да узоре око 40 ари. Међутим, да би био спреман за орање, во мора бити поткивен. Тај посао ради се неколико пута годишње.
За поткивање је потребно више људи, јер треба вола оборити, па тек онда поткивати. То морају да раде људи са искуством да се животиња не би отргла, што се дешавало. Тада може да повреди и себе и друге. Овде је све под контролом. Ноге се затим вежу, а висина подеси да ковач несметано може да приђе. Онда следи равнање или турпијање папка, па затим закивање плоче.
Када је ударена плоча и во обувен, спреман је да тегли по падинама подно Мачкова камена.
– Поравна се папак, онда се пет клина удари и плоча. Носи месец-два, зависи колико ради. Да нема плоча – штула, храмље кад иде – објашњава Властимир Лале Самарџић, поткивач волова.
Чим устане, Милинко иде у шталу. Прво их тимари, а онда чисти шталу и храни своје племените животиње.
– Устанем у пола 3 ујутру, положим код њих и седнем, гледам како једу. Кад поједу, одем да себи скувам чај или кафу. У пола 6 крећемо да радимо – прича овај вредни човек.
Разуме Милинко њих, а и они њега. Са њима се разговара и осећа њихове потребе.
– Ово је Цветоња, а ово Брезоња. Они мене воле, ја са њима причам.
Када су браћа прелагала да их прода, он није мога да пристане.
– Плаче, не може да се растане са њима. Има велику љубав према воловима. Ја сам дошла овде пре 40 година, он је нон-стоп радио са њима. Променио је више пари, а ово су му последњи, схвата и он – каже Вида Вукосављевић, снајка Милинкова.
Потајно се нада да ће братова деца наследити ту љубав и наставити где је он стао.
– Волим ово и са стрицем радим, са воловима сам од малена. Са 4 године сам почео да пратим како ради. Највише бих волео овде да останем, да наставим што су стричеви и отац саградили – прича Ђорђе Вукосављевић.
Тако ће сачувати породично имање, јер можда људи иду у свемир, али тешко да су срећнији на туђем него Милинко на свом парчету земље.
